27. децембар 2016.

Pisma Deda Mrazu (Junaci Severne kapije)



Dragi Deda Mraze,

Čini mi se da sam ja ove godine sebi i svojoj porodici pronašla najveći poklon.
Ne tražim ti ovog puta ništa za sebe. Mogu da kažem da nikada nisam bila srećnija.  

Volela bih da nešto pokloniš Margiti. Ona je jako skromna i mislim da bi je bilo koja sitnica od tebe beskrajno obradovala. Želela bih da joj nekako nadoknadim sve ono što je u onom sirotištu propustila.

Što se mene tiče, samo neka kapija ostane zatvorena. Ne bih mogla da podnesem još jednu godinu ispunjenu duhovima, vešticama i drekavcima.

Dobro, da budem iskrena volela bih stipendiju za sledeću godinu, ali znam da za to moram sama da se potrudim.

Dovoljno mi je da znam da si tamo negde i da misliš na sve nas.

Čuvaj se!

Voli te,
Suzana Kovač



Dragi Deda Mraze,

Nemam običaj da ti pišem, što i sam znaš. Nije da nemam želje, ali ne volim da te opterećujem. Nekako mi nikada nije bilo fer da ceo svet od jednog čoveka očekuje toliko mnogo u samo jednoj noći.  

Kao sto znaš, mama je trudna. Poklon koji tražim je da ona i beba budu dobro.
I pokloni nam dom. Ne volim ova seljakanja i stalne promene. Ranije, dok smo živeli sa tatom, bilo je sve drugačije. Ne kažem da Gajin nije dobar, nemoj pogrešno da me razumeš, samo bih voleo da znam gde pripadam.

Hvala ti za Suzanu, tek sada shvatam da je prijateljstvo najveći poklon koji čovek može da ima.
Nadam se da će nam naredna godina u “Severnoj kapiji” biti mirnija.

Hvala ti što postojiš.

Srdačan pozdrav,
Ilija Najdanov



Dragi Deda Mraze,

Podelila sam ove godine svoje želje na dva spiska: jedan sam prosledila roditeljima, a drugi šaljem tebi. Tako ćete se lakše organizati. Čini mi se da mi je potrebno sve više stvari što sam starija.

Htela bih da za doček obučem onu belu haljinu sa šljokicama koja stoji u izlogu Zarinog butika. Nisam baš sigurna da bi mi tata dozvolio da je kupim, pa sam je prebacila na tvoj spisak. Nekad ima običaj da mi govori da sam još uvek mala, a to me izluđuje. Nisam mala da me za praznike pošalju u Njujork, ali sam mala da obujem štikle i obučem haljinu sa dekolteom. Kad smo kod toga, tu osobinu kod mojih roditelja bi mogao da promeniš. I smanji im obaveze, da ih ponekad za promenu i vidim.

I molim te, pazi koga sledeće godine dovodiš u “Severnu kapiju”! Još jednu ekipu kao što su Moljac i ona ludača ne bih mogla da podnesem. Generalno, mislim da stipendije treba ukinuti. Pa imaju toliko državnih škola!

P.s. Molim te da ovoj Persili daš malo stila i pameti. Ne ovoliko koliko meni, razume se, ali neka bar bude sposobna da me prati.

Nadam se da nisam nešto zaboravila.

Čujemo se sledeće godine!
Lilijana Felisija Ofreli



Dragi Deda Mraze,

Bila je ovo zaista luda godina, ali mislim da sam bio dovoljno dobar da mogu da ti napišem pismo. Sve što se u “Severnoj kapiji” dogodilo naučilo me je zaista bitnim stvarima. Neću ti tražiti novu opremu kao prošle godine, ni automobil koji mi tata svakako ne bi dozvolio još uvek da vozim.

Pitaću te za snagu i istrajnost. Dogovorio sam se sa tatom da pored tenisa počnem i sa treniranjem mačevanja. Generalno mislim da je ono što mi je potrebno više vremena i bolja organizacija. Toliko toga bi trebalo da dostignem.

Molim te i da držiš kapiju zatvorenu. Neće Suzana uvek moći da spasi dan, koliko god fenomenalna bila.

Hvala ti što si nas spojio!

Uvek uz tebe,
Semil Beker


Srećni praznici!
Danijel Jovanović 




18. децембар 2016.

Komadići stakla


   Sat na zidu već je otkucao ponoć. Visio je tako poput iznutrice insistirajući na vremenu kao da je ono ikome više išta predstavljalo. Ivan se zatetura pri pokušaju da ustane iz fotelje. Ponovo nije uspeo da natera sebe da ranije ode u krevet. Ponovo će sutra dremati u onom ćumezu koji naziva kancelarijom i ponovo će mu ona matora krtica koju naziva šefom pridikovati, a on će se pretvarati da ga sluša. Možda ga konačno i otpuste. Nije mu bilo jasno kako su ga tolerisali svih ovih meseci. Konačno je uspeo da ustane, a prazna flaša viskija skotrljala se iz njegovog krila pravo pod sto. Pokupiće je sutra. Ili možda za tri dana. Koga je uopšte briga? 
   Dok je koračao ka spavaćoj sobi, činilo mu se da se neka senka vija po ćoškovima posmatrajući ga. Od toga ga je podilazila jeza. Znao je da halucinira, ali bi mu srce svaki put pretrnulo kada bi je krajičkom oka ugledao u tami. Ponekad je izgledala kao da pluta, kao da je sačinjena od crnih misli, tuge i vode. U krevet je pao gotovo obeznanjen, neistuširan, neopranih zuba i napola svučen. Prebacio je prekrivač preko glave i zaječao na sav glas dok je tonuo u maglovito stanje između sna i jave. Jedno od drugog gotovo da više nije ni razlikovao.
   Tup udarac u sobi pored njegove prenuo ga je iz stanja u kom se nalazio. Kapci mu se teškom mukom otvoriše, pa ponovo zatvoriše. Međutim, udarac se ponovi još nekoliko puta. U spavaćoj sobi vladala je gusta i teška tama pa mu je bilo potrebno neko vreme da razazna obrise oko sebe i izvuče se iz kreveta. Tek tada shvatio je da je zvuk lupanja drveta o pod dolazio iz dečije sobe. Srce mu na trenutak zaigra, iz njemu nepoznatog razloga. Rekao sam im stotinu puta da se ne igraju noću, pomisli čovek i konačno stiže do vrata. Hodnik mu se dva puta okrenuo oko glave dok je koračao njim. Iz dečije sobe čuli su se glasovi, a ostatak kuće bio je jezivo tih. Kao napušteno ostrvo okruženo talasima. Vrata dečije sobe bila su odškrinuta i iz njih se u hodnik probijala bledunjava svetlost. Ivan se teškim koracima primače vratima i konačno uđe unutra.
   Na sredini sobe, ispod belog snopa svetlosti koji je poput izmaglice padao sa lustera, petogodišnji dečak njihao se na drvenom konjiću čije je postolje udaralo o pod. Tu igračku kupili su mu na vašaru prošle godine. Dečak se nije smirio dok je nije dobio. Ivan se jasno sećao tog dana iako je mnoge druge u magli izgubio.
„Druže, nije vreme za toliku buku.“ rekao je smešeći se dečaku. Oči su ga pekle od svetlosti sa lustera.
„Rekla sam mu.“ dobaci devojčica iz kreveta do prozora. Slabašna svetlost obasjavala je njenu dugu kosu i knjigu bajki koju je držala. Ona se sa svojih sedam godina brinula o mlađem bratu podjednako kao i roditelji.
„Šta ti radiš sa knjigom u ovo doba?“ upita je otac iznenađeno. „Hajde, oboje odmah na spavanje. Sutra vas čeka škola.“
   Dečak nevoljno ustade sa drvenog konja i uskoči u krevet u drugom uglu sobe.
„Majka kaže da više ne moram u vrtić.“
„Gluposti!“ reče Ivan. „Kako ne moraš u vrtić? Ko će te čuvati dok smo mi na poslu?“
„Majka kaže da ona sada ima dovoljno vremena za nas.“reče dečak.
„U stvari, majka kaže da vreme uopšte ne postoji.“ ubaci se devojčica ostavljajući svoju knjigu na stočić pored kreveta.
„Majka je možda samo ljuta.“ reče Ivan. „Proći će je.“
   Čovek pažljivim korakom prvo priđe sinu, a onda i ćerki poljubivši ih u čelo i kosu. Njihovi dodiri bili su poput mesečine, neuhvatljivi i nežni. Nakon toga krenuo je ka vratima svojski se trudeći da ne posrne.
„Ostavi svetlo.“ reče mu dečak. „Bojimo se mraka“
   Ivan izađe u hodnik i konačno posrnuvši udari u vitrinu pored vrata. Uramljena slika polete na pod i staklo na njoj se razbi na komade. Nespretno ju je vratio na mesto i odvukao se do svoje sobe. Tama u njoj mu je prijala.
   U zoru ga probudi piskavi zvuk alarma. Ivan teško diže ruku i udara u sat kako bi ga ućutkao. U glavi mu sve bruji i potrebni su mu minuti da shvati gde se nalazi. Ponovo je imao jedan od onih snova, priseća se. Šta god u sebe uneo, oni nikada ne prestaju. Tera sebe da ustane i da se suoči sa još jednim danom. Na stolu, pored budilnika, stoji pogužvana i pohabana novina. Taj broj čuva već devet meseci kao nemilosrdni podsetnik da je pakao upravo ovde i sada. Sa naslovne strane posmatraju ga crna slova „Žena i dvoje male dece poginuli u stravičnoj saobraćajnoj nesreći.“ Ispod toga, sitnijim slovima písalo je: “Auto sleteo sa puta i završio na dnu jezera.” Brujanje u glavi pomaže mu da se ni u šta ne udubljuje, da ne razmišlja. Ustaje iz kreveta mehanički.
   Prvo što je primetio, bila su dva mokra otiska ženskih stopala na tepihu pored kreveta. U glavi mu se iznenada razbistri. U hodniku komadići stakla bili su rasuti po podu. Presijavali su se na jutarnjoj svetlosti poput oštrih zuba spremni da ugrizu. Prišao je vitrini i uzeo ram sa slikom u ruke. Iza ispucalih linija i oštrih ivica, posmatrala su ga četiri nasmejana lica. Jedno od njih bilo je njegovo, ili bar odraz nečega što je njega nekada predstavljalo.
   Skrenuo je pogled ka jezivo praznoj dečijoj sobi. Na sredini prostorije, obasjan bledom svetlošću sa lustera, stajao je mali drveni konj. Oko njega, po drvenom podu, razlivala se mala bara mutne vode.



Danijel Jovanović