Crna ovca nedelje

DANIJEL JOVANOVIĆ: “VERUJEM DA NAS NEGDE TAMO UVEK ČEKA NEŠTO VIŠE”

Upoznala sam ga na jednom od časova kreativnog pisanja. Hispanista, mladi pisac i široki osmeh su reči koje me asociraju na Danijela. Objavio je roman „Severna kapija: Duhovi prošlosti“ i već vredno radi na ispisivanju nastavaka. Nagrađivan je za kratke priče i jedan je od onih koji ostvaruju svoje dečačke snove.

Diplomirani si hispanista i završio si master studije. Objavio si roman „Severna kapija: Duhovi prošlosti“ i već radiš na nastavcima istog. Kako je izgledala ova uzlazna putanja – od španskog do „smeštanja reči između korica“?

Čini mi se da su se te dve stvari nekako nesmetano uporedo razvijale. Završio sam društveno – jezički smer gimnazije i jezici uz književnost svakako su oduvek bili neka sfera mog interesovanja. Da nisam upisao filološki, verovatno bih se opredelio za psihologiju koja je bila moja druga velika ljubav. Pisanje, sa druge strane, neraskidivi je deo mene i nešto čime sam još kao mali pokušavao da naučim da se bavim. „Severna kapija“ ostvarila mi je dečački san da i zvanično postanem pisac i dala mi vetar u leđa da nastavim da planiram i maštam. Bio je to jedan od najbitnijih trenutaka u mom životu, ali nije bilo ni najmanje lako doći do toga.

Interesantno je da se u romanu nisi poigrao sa sada već planetarno popularnom epskom fantastikom, već si se okrenuo slovenskoj mitologiji. Pretpostavljam da više voliš neistražene puteve, od onih sigurnijih?

Upravo to. Volim da krenem šumskom stazom i da pronađem skrivenu livadu ili napuštenu kuću. Fantastika je oblast u kojoj sam oduvek beskrajno uživao. Veliki sam fan Narnije, Gospodara prstenova, Utočišta za bajke i Hari Potera uz koga sam odrastao. Shodno tome nisam imao mnogo sumnji oko toga o čemu želim da pišem, moja priča morala je da bude epska i da u sebi nosi večnu bornu dobra i zla. Za slovensku mitologiju odlučio sam se naknadno i to je dalo poseban šmek ovom serijalu. Ljudi su oduševljeni upravo zato što knjiga nosi neki „naš“ pečat i zato što su kroz nju saznali mnogo o našim verovanjima i običajima.

Kako raste jedan roman?

To je zaista dugotrajan i mukotrpan proces. Da bi se napisao roman potrebno je mnogo rada i truda, a onda i vremena, motivacije, istrajnosti i tvrdoglavosti. Prvo i osnovno je dobra ideja, koja se obično sama javi i tako je snažna da ne možeš da je ignorišeš. O toj ideji moraš da razmišljaš danima, nedeljama i mesecima, da je tumbaš po glavi i okrećeš dok ne poraste i dok se ne uobliči. Onda na papir stavljaš nasumične rečenice, delove bez početka i kraja, vadiš teze i prosto znaš koje su ključne tačke koje se u nekom trenutku moraju desiti. Nakon toga sedaš da pišeš, poglavlje po poglavlje. Nekada pomisliš da si prokleti genije, a nekada da si najnetalentovanija osoba koja je ikada uzela olovku u ruke. Pisanja mojih romana traju i po godinu dana i to samo dolazak to prve verzije. Ispravljanja mogu potrajati još koji mesec. Dakle, ako nemate čeličnu volju i niste spremni na žrtvu, ne započinjite roman.

Koliko se detalja utkalo u taj rast?

U mom slučaju i previše, daleko više nego što sam očekivao. „Severna kapija: Duhovi prošlosti“ na kraju je dobila jednu vrstu detektivske pozadine gde i najmanji detalj provučen kroz neki događaj predstavlja deo ključa ka konačnom rešenju. Detalja je puno i usko su povezani, ništa nije slučajno pomenuto baš na mestu na kom jeste. Takođe, sada kada se vratim na priču shvatam da u njoj postoji beskrajno mnogo detalja iz mog života. Često se zapitam kako je moguće da sam imao toliko hrabrosti. Neke stvari prosto nesvesno izađu iz vas.

Odlučio si se za manji tiraž i kao većina mladih pisaca, naišao si na razumevanje manjeg izdavača. Da li je manje – više?

U ovom slučaju, drugačije prosto ne bi ni moglo da bude. Znam da ovo ne bi trebalo da tako često ističem, ali vodeće izdavačke kuće u zemlji nemaju programe za mlade autore i zatvoreni su za saradnju. Naišao sam na brojna zaključana vrata. To je pomalo tužno jer bi upravo oni trebalo da ulažu u svoje tržište i da tragaju za talentima i dobrim pričama. Hvala Bogu da ima i drugih ljudi, sa širim vizijama i shvatanjima. Da li je manje – više ne bih mogao da tvrdim, ali znam da bi stvari bile potpuno drugačije da sam se rodio u nekoj drugoj zemlji.

Glavni likovi u romanu su deca, zbog neposrednosti i iskrenosti. Otkrij nam, koliko je iskreno ono dete u tebi?

Ja sam inače krajnje iskrena osoba. Davno sam naučio da ne trošim vreme i energiju na pretvaranja. Dete u meni možda je još i brutalnije u toj iskrenosti – ono istražuje, ono skita, ono preispituje i sebe i svet oko sebe, ono traga za odgovorima i mašta, mnogo i beskrajno mašta. To dete pomaže mi da se uvek setim odakle sam došao i kuda sam krenuo. Sa njim su stvari poprilično lakše, ja sam taj koji nekad zakomplikuje.

Svetlost pobeđuje tamu ili je obratno?

Svetlost i tama se prožimaju i bez ovog drugog ne bismo znali da cenimo ni ono prvo. Lepo je verovati da uvek i samo dobro pobeđuje, ali to u životu naprosto nije tako. Isto tako, ne bi trebalo ni da priče bojimo isključivo belom bojom. Možda je, na kraju krajeva, od svega najbitnije da u svakoj tami pronađemo bar trunku svetlosti.

Kako (op)staješ?

 Tako što se trudim da pronađem savršen balans između okruživanja sebe pravim ljudima i zatvaranjem u svoj svet, negde iza kapije. Opstajem jer druga opcija ne postoji, a ne stajem skoro nikada. Ili bar moj mozak to ne čini.

Upoznala sam te na jednom od časova kretivnog pisanja, pa ću te zamoliti da nam kažeš u koliko su ti časovi pomogli/ odmogli i šta si novo naučio o pisanji i sebi?

Rešio sam se da krenem na kurs „Kreativne sinergije“ iako sam već imao objavljen roman i nekoliko kratkih priča iza sebe. Te radionice pomogle su mi da uobličim neke svoje ideje, da podelim iskustvo sa ljudima koji imaju slična interesovanja i velike snove. Vrlo često imali smo zadatak da pišemo o sebi (uspomene iz detinjstva, događaj koji te je obeležio, strahovi…) a to je nešto što nikada ranije nisam radio. Ti eseji pomogli su mi da se prisetim nekih stvari i pronađem mesta iz prošlosti iz kojih su mnoge moje priče potekle, a da toga nisam ni bio svestan.

Zašto treba da pročitamo „Severnu kapiju“?

Zato što je to jedna iskrena priča i zato što nije ni najmanje bitno koliko godina imate da biste u njoj uživali. Pored toga što se u knjizi predstavlja borba između našeg sveta i sveta naših mitova gde vrebaju veštice, more, drekavci i vukovi, ova priča govori o prvom odlasku od kuće kroz koji svako od nas pre ili kasnije prođe, o snazi porodične ljubavi, o traženju sebe u stranom svetu, o klasnim razlikama koje nekada mogu biti nepremostive i o nasilju u školi na koje se često ne obraća dovoljno pažnje. Ova knjiga može da vas zasmeje, da vas iznenadi, da vas malo i uplaši, a one nežnije da na trenutke i rasplače.

Zbog čega si ti crna ovca?

Zbog toga što se bavim pravim stvarima u pogrešno vreme. Zato što sam tvrdoglavo uporan i verujem da nas negde tamo uvek čeka nešto više. Zato što je moja mašta sa godinama sve bujnija i zato što se ne plašim da prođem kroz kapiju.

Razgovarala: Tijana Banović

Sajt: Blacksheep.rs