21. новембар 2016.

Danijel Jovanović: Kavez

Kavez



Ana je imala sedam godina kada je na poklon dobila pozlaćeni kavez sa dve šarene ptice u njemu. Ptice su bile vesele i živahne, poskakivale su i cvrkutale po ceo dan. Razlikovala ih je po tome što je mužjak imao crvene obraze i kraća perja na krilima. Još uvek se jasno sećala dana kada ih je dobila, a bilo je to pre skoro godinu dana. Tata ih je iznenada doneo jednog dana posle posla i Ana je skakutala oko njega dok ih je spuštao na sto u njenoj sobi. Dan je bio vedar i sunce je kroz otvoren prozor bacalo odsjaje po zlatnim šipkama kaveza.
Kasnije tog dana mama i tata su imali jednu od prvih većih svađa. Ana ih je čula kroz zatvorena vrata i uplašile se da se ptice ne uznemire. Govorila im je da se to inače u njihovom domu ne dešava, ali je pogrešila. Svađe su njenim roditeljima prešle u gadnu naviku. Dok su oni provodili kasna popodneva vičući, Ana je pomno posmatrala ptice u kavezu. Njihov lepršav cvrkut ispunjavao je njenu sobu i vrlo često od tog cvrkuta nije čula ništa drugo što se u stanu dešavalo. Jedne večeri, četiri meseca nakon što su ptice ušle u njen život, majka i ona večerale su same. Bilo je neobično tiho i čangrljanje pribora za ručavanje odzvanjalo joj je u ušima.
– Gde je tata? – pitala je konačno.
Mama se istog trena rasplakala, te je Ana završila sa večerom i otišla u sobu bez reči. Ptice su dremale sa glavama ispod šarenih krila. Ana se zapitala mogu li i ptice da budu tužne. Da li i one plaču kada napuste jedna drugu?
Sutradan, kada se vratila iz škole, zatekla je tatu kako ubacuje svoje stvari u veliki crni kofer. Taj kofer učini joj se nezamislivo strašnim. Gutao je tatine stvari munjevitom brzinom. Ličio je na kovčeg u kome je spavao vampir u crtanom filmu koji je pre par večeri gledala. Tatine košulje i kravate nestajale su u njemu kao da padaju u zaborav. Odmah im je zaboravljala boje i šare. Ana oseti strah koji nije umela da objasni i pomisli kako će početi da plače. Tata je tada postavi u krilo i uštinu je za obraz.
– Šta se dešava? – pitala je gledajući u preteći kofer kao da bi mogao da se otvori i nju proguta zajedno sa košuljama i pantalonama.
– Ana, dušo. – reče joj otac. – Tata će na neko vreme otići da živi u drugi stan.
– Ali ovde imamo dovoljno mesta! – rekla je Ana.
Tata je nekoliko trenutaka ćutao. Iz Anine sobe čuo se cvrkut ptica.
– Nekada odrasli prestanu da govore istim jezikom. – objasnio je. – Nekada se jedno pored drugog osećaju kao da žive zatvoreni u kavezu. Kada se to desi, vrata kaveza se moraju otvoriti, inače nikada više neće biti srećni.
– Moje ptice žive u kavezu i srećne su. – rekla je devojčica. – Uvek pevaju!
– Možda je to samo zato što nikada nisu bile van kaveza. Ljudi tako ne mogu da žive.
Tatin odlazak napravio je pravu zavrzlamu u Aninoj glavi. Nikako joj nije bilo jasno zašto je iznenada živela u dva stana i šta bi trebalo da radi sa dve sobe. Često je pogledom premeravala tatin stan i pokušavala da shvati u čemu je on to manje ličio na kavez od maminog. Da li je u pitanju bila boja zavesa ili veličina stola u trpezariji?
Mama je sa druge strane razvila užasavajuću naviku da Anu vodi svuda sa sobom. Ana je tako upoznala sve žene na kasama obližnjih supermarketa, ljude za tezgama na zelenoj pijaci, frizere i žene u odeljenjima za hemijsko čišćenje. I svi su joj se unosili u lice sa čudnim tugaljivim osmesima i želeli da znaju njene ocene i ime njenih najboljih drugarica. Bilo je u njihovim očima neke čudne mešavine radoznalosti i sažaljenja. Ana se pitala da li tako gledaju svaku devojčicu koju sretnu ili je ona po nečemu posebna.
Naročito joj je bilo dosadno dok je morala da satima posmatra bucmastu ženu kako petlja nešto oko noktiju njene majke. Dok bi tako sedela u ćošku predosadnog salona, poželela bi da može da cvrkuće. Pitala se da li i njenim pticama postaje dosadno u onom pozlaćenom kavezu. Možda one cvrkuću samo zato što ih kavez sprečava da rade bilo šta drugo? Ana napući usne i nespretno dunu par puta. Zvuk koji je proizvela nije ni blizu ličio na cvrkut.
– Ponašaj se! – prekori je majka.
Ana nastavi da se vrpolji na visokoj stolici i da mlatara nogama u znak protesta. Mrzela je mamine nokte.
Jedne večeri sedele su u dnevnoj sobi, jele picu i gledale emisiju o kuvanju. Ana posle nekog vremena primeti suze u majčinim očima. Pretpostavila je da to mora da ima neke veze sa tim što je i ona trenutno pomislila kako su upravo pečurke u pavlaci i pohovana paprika bile omiljeno jelo njenog oca.
– Mama?
– Reci, mila.
– Mislim da i ti moraš da otvoriš ta vrata.
– Koja vrata dušo?
– Od kaveza.
Ostatak večeri sedele su u tišini i Anina mama nije ništa govorila. Nakon emisije poslala ju je da opere zube i obuče pižamu. Pre spavanja došla je da je ušuška i poljubi u čelo. Nekoliko trenutaka gledala ju je kao da je prvi put vidi.
– Kako si samo porasla.
– Znaš li da mogu da dohvatim donju policu u kuhinji? – ponosito upita Ana.
Mama joj se nasmeši i pogled joj se na neko vreme zamagli.
– Sutra ne moraš sa mnom u banku. – rekla je rasuvši tišinu na komade. – Možeš da ostaneš kod kuće da se igraš.
Ana je ujutru ustala rano, širom je otvorila prozor svoje sobe i dozvolila suncu da je okupa. Napolju je bio divan dan i zbog toga joj je bilo znatno lakše.
Uzela je kavez sa stočića i prinela ga prozoru. Ptice u njemu radosno zacvrkutaše pod sunčevim zracima. Devojčica im se nasmeši, a onda lagano otvori pozlaćena vratanca kaveza. Ptice neko vreme sumnjičavo gledaše predeo pred sobom, a onda raširiše krila i vinuše se ka slobodi. Njihova krila u pokretu ispuštala su zvuk lepši od bilo kakvog cvrkuta.
Ana je još dugo stajala na prozoru svoje sobe i gledala za njima. Svež vazduh ispunjavao joj je pluća. Bio je to sasvim novi dan.


Danijel Jovanović


Нема коментара:

Постави коментар