Severna kapija - reči i slike

Nedavno smo se Aleksandra Jevtović i ja našli i satima razgovarali o životu i smrti, snovima, zvezdama, umetnosti i smislu postojanja. Razmenili smo knjige, ilustracije i stavove. U nekom trenutku Sanja je rekla “A zašto ne bismo, za čitaoce “Severne kapije”, uradili unakrsni intervju? Moglo bi da bude zanimljivo.” Moglo bi, pomislio sam.

Danijel: "Glasovi u tami" u velikoj meri simbolišu borbu sa strahovima koje svako od nas u sebi nosi.  Pričali smo već o tome koliko se, igrom slučaja,tvojih strahova našlo među tim stranicama. Znam da ti je neke od novih ilustracija, samo iz tog razloga, bilo teško da staviš na papir. Koja ti je predstavljala poseban izazov? Da li ti je oslikavanje ovog dela priče pomoglo da pobediš neke od svojih strahova ili ih je samo oživelo?

Aleksandra: Ovo drugo. Doslovce sve svoje strahove sam sahranila već duže vreme i naivno sam verovala da će tako i ostati. “Glasovi u tami” su ih samo reaktivirali. Ali i to je prošlo. Na ličnom nivou bilo mi je teško samo da obitavam u pojedinim poglavljima, a stavljanje na papir bilo čega nikad nije problem. Želela sam samo da neki prestrašni delovi na papiru i ne budu toliko jezivi, ali verujem da su slike u drugom delu dosta mračnije nego u prvom koji je bio više magičan. U ovom delu ima jezivih bića, ali meni lično nikakva bića ne mogu biti strašna, ima nešto u atmosferi kojom su obavijena sva dešavanja u drugom delu što doslovce ledi krv u žilama. Da li si uopšte svestan da si to postigao i šta je bilo inspiracija za tu ledenu atmosferu?

Danijel: Da, mogu da kažem da sam još dok sam pisao “Glasove u tami” shvatao da će čitava priča imati mračniju notu u odnosu na prvi deo. Možda sam i ja sam bio u “mračnijem delu” svog života u to vreme jer sam imao osećaj da tapkam u mestu i da nemam kontrolu nad svojim životom, a možda su samo likovi počeli da odrastaju, pa su i njihovi strahovi postali ozbiljniji i jeziviji. Mislim da je tako i u životu – što si stariji sve se više bojiš. Sad me zanima - koliko je teško ili lako da odabereš centralnu scenu jednog poglavlja u "Severnoj kapiji"? Meni, recimo, nije uvek tako jednostavno da priču podelim na jednake delove, a da svaki od njih sadrži najmanje jedan detalj koji je bitan za celinu.

Aleksandra: Knjiga je takva da su sve scene, ambijenti i likovi već predetaljno opisani, samo sam morala da vodim računa da uklopim sve te detalje. Kod odabira centralnih scena muke imam iz razloga što postoje neke scene koje su formalno glavne a likovno banalne i neke sporedne za koje smatram da su genijalno lepe i stoga podjednako obavezne za prikazati i onda balansiram. Kako si uopšte gradio glavne likove i imaju li uzore u ljudima iz tvog okruženja? Meni lično je karakter Lile odlično osmišljen i način na koji od dosadnog zločestog snoba u prvom delu odrasta u neko bićence koje je em super duhovito em ima čak i emocije.

Danijel: Glavne likove namenski sam stvorio kao karakterno potpuno različite kako bi svako od njih mogao da čitaoca nečemu nauči. Vrlo je verovatno da oni čine kombinaciju ličnosti različitih osoba iz mog okruženja. Ne bih mogao da tvrdim da je neko od njih potpuno isti nekome koga u stvarnom svetu poznajem. Što se Lile tiče, ja sam je oduvek voleo i mislim da je svakoj družini potreban jedan takav lik. Ona nam je savršen prikaz toga kako vaspitanje i porodica mogu da “unište” mladu osobu, ali isto tako kako pravi ljudi i okruženje to mogu da isprave. Neće ona nikada izgubiti svoju iskru i inat, ali će svakako shvatiti da je život mnogo više od onoga što je naučena da veruje da jeste. Ono što je meni kao autoru veliki izazov jeste da u stvaralačkom smislu prevaziđem samog sebe. Iz tog razloga mi je srce na mestu tek kada shvatim da je novi roman za nijansu bolji od prethodnog. "Glasovi u tami" zreliji su od "Duhova prošlosti" u tom nekom autorskom smislu jer je sada priča bila poznata i čitaocima, ali i samim likovima koji su odmah mogli da se prepuste novim misterijama. Koja je glavna razlika između ilustracija za prvi i drugi deo?

Aleksandra: Pa u likovnom smislu sam se baš naprezala da razlika nema. Radim u svakojakim tehnikama i temama i u “Glasovima u tami” sam se samo trudila da održim identičan stil koji je bio na ilustracijama u “Duhovima prošlosti”. Teme su logično mračnije jer prate mračniju priču. A sad mi reci, u kom liku “Severne kapije” ima najviše tebe?

Danijel: Ima me pomalo u Iliji jer sam i sam bio jako nesiguran i povučen na početku srednje škole i nisam imao osećaj da se baš najbolje uklapam u novu sredinu,  ali moram priznati da nikada nisam bio toliki genije kakav on jeste. Karakterno, najviše me ime u Suzani, u njenoj vezanosti za dom, u istrajnosti i tvrdoglavosti koja je vodi kroz teške situacije, a tu je i ta čuvena “strelačka” borba za pravdu i empatija. Njima sam najviše podario sebe ili su oni moj najveći dar, ni sam nisam siguran. Često me ljudi pitaju i koje delove u romanu najviše volim da pišem ili u kojima posebno uživam. Odgovor na to pitanje nemam jer podjednako mnogo pažnje posvećujem unutrašnjem stanju likova kao i nepredvidivim situacijama koje ih okružuju. Super mi je kada opisujem prvi susret dece sa nekim od bića iza kapije, ali isto tako samog sebe nasmejem nekim dovitljivim dijalogom između likova. Šta je za tebe veći izazov kada crtaš? Likovi dece, stvorenja slovenske mitologije ili simbolični predmeti i predeli oko škole?

Aleksandra: Izazov je samo preneti odgovarajuću scenu jer postoje poglavlja koja obiluju interesantnim kadrovima, a moram da se odlučim samo za jedan. Crtanje mi ne predstavlja izazov tako da ne mogu ni da biram izazov među ovim motivima.

Danijel: Nisam mnogo pokušavao da sakrijem da se najviše zabavljam pišući o Bibi i Lili, iako je naravno Suzana deo mog srca i kostiju. Ti si skorije objavila jedan status na temu omiljenog lika u "Severnoj kapiji", a i ovde si to već spomenula. Ipak ću te pitati, koje je omiljeno lice koje je proisteklo iz tvoje četkice? Koliko ti se oni živo javljaju dok čitaš knjigu? Da li uvek na papiru ispadnu baš onako kako si ih u glavi zamislila?

Aleksandra: To sam već pomenula – za sada mi je najdraža Lila, ali naravno očekujem da nas i u sledećem delu iznenadiš otkrivanjem još nečije skrivene strane ličnosti. Lica nisu proistekla iz moje četkice već iz tvog teksta, ja likovno samo pokušavam da ih oživim. Isto, malo za koga mogu da kažem da sam ga JA zamislil jer su dosta detaljno opisani u romanu. Možda eto najviše “mog udela” ima u karakteru Agice Selene, profesorke tumačenja simbola, jer je tekst više definisao njeno ponašanje nego pojavnost. Da li si za nekog od profesora imao uzora u nekom od svojih bivših profesora?

Danijel: Jesam, a to sam shvatio tek kad sam završio “Duhove prošlosti”. Mislim da Evanđelina Kvit u mnogim crtama oslikava moju razrednu iz srednje škole, koja je pritom zaista i bila profesor srpskog jezika i književnosti. Što se ostalih profesora tiče mislim da nisam toliko preuzimao čitave ličnosti koliko sam možda oživeo neke scene sa časova kojima sam i sam prisustvovao. Kroz neke od njih pokazao sam kako jedan prosvetni radnik nikada ne bi trebalo da se ponaša. Da se vratimo na temu, meni se sada već dešava da, dok pišem nastavke "Severne kapije", stignem do neke bitne scene i pomislim "ovo bi super izgledalo na ilustraciji" ili "ovo bi moglo da ide na koricu". Koliko se ti raduješ nastavcima u tom kreativnom smislu? Da li ti svaki novi deo serijala pruža dovoljno prilika da testiraš sebe i igraš se novim tehnikama? Kakav je osećaj kada tek počneš da čitaš tekst koji treba da oslikaš, a ne znaš šta te čeka?

Aleksandra: Pa ne igram se tehnikama kad radim roman u nastavcima kako ne bi delovalo da je knjgu ilustrovalo deset različitih ljudi. Inače, radim u previše tehnika i manuelno i digitalno. Za svaki posao ovog tipa u startu definišem koju tehniku ću koristiti i držim se toga do kraja.

Dok čitam pored sebe imam svesku u kojoj prvo hvatam beleške o ključnim scenama svakog poglavlja, novim karakterima, tim nekim kadrovima za koje smatram da nisu glavni ali da bi na ilustraciji bili odlični, a onda sve to pretvorim u jednu veliku listu gde eliminišem jednu po jednu stavku dok ne dođem do finalnog spiska od pojedne scene za svako od poglavlja.

Danijel: Ne znam da li i drugi autori to rade, ali ja uživam u tome da budem u kontaktu sa svojim čitaocima, da im postavljam pitanja i sakupljam njihove utiske. To mi bukvalno ulepša svaki dan. Za kraj moram da ti se obratim kao čitaocu i da te pitam šta očekuješ od nastavaka "Severne kapije"? Da li postoji nešto što potajno priželjkuješ da se desi? (I nešto što potajno želiš da nacrtaš?)

Aleksandra: Mmmmmmmmmm pa od toga što bih želela da nacrtam sve se već desilo: i sova i beli vuk i plavi leptir, astralna projekcija, vile, demoni, kameni anđeli… Nemam tu nekih očekivanja. Što se priče tiče, volela bih JOŠ korisnih priča o prevazilaženju sopstvenih slabosti jer mislim da bi malim čitaocima trebalo da budu jako poučne. Suzana i besovi u prvom i drugom delu su odlična metafora i sjajan način da se mladima poruči da paze na to kakve sve emocije gaje u sebi i kako neke od tih emocija mogu kasnije biti zloupotrebljene protiv njih. Postoji ogromna većina odraslih ljudi koji ne paze na te stvari i meni to ume da smeta, a kapiram da se čitaocima ovog serijala takvi propusti u ponašanju neće dešavati. Nadžinski! Živa nisam da li će deca naći način da izleče njene frustracije (pošto ona sama evidentno da to ne želi) i pretvore je u normalno ljudsko biće ili će do kraja nastaviti da drugima nanosi zlo i da tako žalosno živi u nižim nivoima svesti. Pošto nije fora da otkrivaš šta će sa njom dalje biti – daj neki komentar na njeno ponašanje i šta si tim karakterom želeo da postigneš?

Danijel: Uh, o toj (što bi Lila rekla) “metli od žene” može da se piše i priča satima. U “Duhovima prošlosti” upoznajemo je samo kao nemilosrdnu nadzornicu koja nema razumevanja ni za šta i ni za koga. U “Glasovima u tami” dobijamo bar mali deo odgovora na to kako je postala takva. Mogu da ti obećam da ćeš u “Stranicama od peska” saznati još neke stvari iz njene prošlosti koje će te možda šokirati. Kada sam nju stvorio, ni sam nisam bio svestan toga u kom će se pravcu razviti i koliko ćemo i na njenom primeru moći da naučimo. Ona može da nam bude pokazatelj toga kako se sa nevoljama i nepravdom u životu NE treba nositi. Nemojte nikada biti kao Mekira Nadžinski. Bićete jako nesrećni.

Tu negde smo rešili da stanemo, bar što se pisanog dela tiče, a razgovor dva srčana strelca nastavio se u nedogled. Ostaje nam da verujemo da će svako od vas pronaći deo sebe u našem radu i da će mu on pomoći da se izbori sa sopstvenim “kapijama” i onim što se iza njih krije. Ukoliko vam je tekst bio interesantan, tu smo za sve sugestije i komentare. Možda vas uskoro ponovo iznenadimo!

Danijel Jovanović, autor serijala "Severna kapija"

"Severna kapija: glasovi u tami" - Pitanja čitalaca!

  

1.       Hoće li „Severna kapija: glasovi u tami“ biti ilustrovana knjiga?

Danijel: Hoće! Ilustracije za drugi deo, kao i za prvi, radila je Aleksandra Jevtović.

2.        Da li će deca i u drugoj godini pohađati kurs tumačenja simbola i hoće li im biti od pomoći?

Danijel: Hoće. Bilo bi naivno od njih da zaborave ono što im je toliko pomoglo „prošle godine“.

3.       Da li će negativci ostati negativci i u drugom delu i da li će možda neka „dobrica“ preći na drugu stranu?

Danijel:  Jako teško pitanje jer je na njega nemoguće odgovoriti sa da ili ne. Imaćemo i nove i stare zlikovce, a neke „dobrice“ biće zbunjene prilikom donošenja odluka. Vi odlučite gde ćete da ih svrstate.

4.       Možemo li u drugom delu da očekujemo neka nova bića slovenske mitologije, koja nismo imali prilike da sretnemo u prvom delu?

Danijel: Naravno! Svi zajedno zagazićemo još dublje u taj mračni svet zaboravljenih priča.

5.       Možemo li da očekujemo neke nove likove u drugom delu?

Danijel:  Možete. Uvođenje novih likova uvek dodatno „razmrda“ priču.

6.       Hoće li se sva deca iz prvog dela vratiti u školu?

Danijel: Zvanično mogu da kažem da će se Suzana, Semil, Ilija i Lila vratiti u „Severnu kapiju“.

7.       Hoće li biti ljubavne priče u „Severnoj kapiji“?

Danijel: „Severna kapija“ knjiga je o ljubavi na mnogo nivoa.

8.       Da li će se Margita pridružiti ekipi?

Danijel:  I hoće i neće. Jedan odgovor bio bi pogrešan.

9.       Hoće li roditelji sada biti privrženiji Margiti?

Danijel: Nikako. Svako ko je roditelj zna da se deca vole podjednako.

10.   Koliko poglavlja ima roman „Severna kapija: glasovi u tami“?

Danijel:  Kao i u „Duhovima prošlosti“ i ovde imamo 28 poglavlja. Mala razlika je u tome što sada imamo prolog i epilog.

11.   Koliko ti je trebalo da napišeš drugi deo?

Danijel: Jako dugo. Ovaj roman pisao sam nešto oko godinu i po dana. I to samo prvu ruku!

Šuma

Sirotište gospođe Agnije bilo je smešteno u podnožju visokog brda prošaranog gustim šumama i zaraslim livadama. Pričalo se da u njima žive zveri, ili je bar tako ona nama govorila. Ta višespratna bela zgrada odskakala je od divljine koja ju je sa svih strana pritiskala. U nekim trenucima mrzela sam to mesto bar upola onoliko koliko sam prezirala svoje roditelje koji su me ostavili tu da trunem.

   Posmatrala sam taj beli zatvor okružen šumama kao najveću kaznu koja jednu devojčicu može da stigne. Svaka od nas smatrala da ovo nije zaslužila. Međutim, kako je većina nas pronađena na tom visokom pragu još kao beba, nismo imale ni najmanju predstavu kako bi život van sirotišta uopšte mogao da izgleda. One koje su u sirotište došle kao malčice starije govorile su o širokim ulicama, prodavnicama slatkiša i ženama u šarenim haljinama. Nesreća je bila u tome što bi njihova bleda sećanja vrlo brzo nestajala. Onda bi nam ostali samo ovi visoki zidovi i šume oko njih.

   Još uvek se jasno sećam dana kada je Dora došla u sirotište. Dugačka crna limuzina zaustavila se pred visokom zarđalom kapijom i sve devojčice načičkale su radoznale noseve uz prozore zgrade. U njihovim životima svaki pokret iz spoljnog sveta bio je vredan pažnje. Iz limuzine na šljunak iskoračila je ponosita devojčica u crnoj haljini. Odmeravala sam njene nežne uvojke u kosi i skrivene suze u uglu krupnih očiju trudeći se da me niko ne primeti. Nisam htela da ispadnem jadna kao sve ostale.

   Nova devojčica je koračala za zastrašujućom prilikom gospođe Agnije uzdignute glave. Pitala sam se zašto bi uopšte ta mala srećnica sa savršenim loknama plakala? Nije kao da su je roditelji ostavili! Imala je priliku da punih deset godina živi u sopstenom domu, a sada joj je porodica poginula i ona je igrom slučaja ostala sama. Bar se tako pričalo pre njenog dolaska. Svako može da razume da to nije bila njihova odluka. Ta devojčica dobila je više no što bismo se mi usudile i da sanjamo.

• Naše sirotište ima striktno određena pravila. – rekla je upravnica koračajući uz hladne kamene stepenice. Moraš ih se pridržavati ako misliš da ostaneš ovde.
• U redu je. – mirno odgovori nova devojčica. – Ne planiram da se zadržavam.

   Od tog trenutka znala sam da će ta ukrućena prilika lepog lica biti moja najbolja drugarica. Isto tako znala sam da ću je mrzeti celim svojim bićem.

   Prva stvar koju sam kod Dore primetila bila je njena opsednutost vilama. Imala je knjigu sa bajkama i svaka je govorila upravo o tim sićušnim krilatim stvorenjima. Uz tu knjigu, stalno je sa sobom nosila i blokče za crtanje u kome je pravila skice svojih vila. Razvila je naviku da sedi na jednoj usamljenoj klupi u dnu dvorišta i posmatra šumu kao da nekoga iščekuje. Mogla je da ćuti i crta satima. To me je izluđivalo.

• Ti valjda znaš da one nisu stvarne? – pitala sam je dok je jednog dana prelistavala blokčić sa crtežima.
• Ne bi trebalo da tako govoriš. – rekla je potpuno smireno.
• Gospođa Agnija kaže da vile ne postoje.- rekla sam puna inata. – Ona kaže da ne postoje drugi svetovi osim našeg. Ona takođe kažnjava decu koja lažu.
• Zašto misliš da bi meni i najmanje bilo bitno šta ta žena misli?

   Dora mi uputi jedan tugaljiv pogled u kome sam jasno videla sažaljenje prema svim ljudima ovog svetu koji nisu umeli da veruju. Beskrajno sažaljenje prema ljudima kao što sam ja. Taj pogled ošinuo me je poput munje.

   Iste večeri slomila sam njenu olovku za crtanje na sitne komade i bacila je u vatru u kuhinjskom kaminu. To mi nije umirilo vulkan u grudima te sam čitavo sirotište okrenula protiv nje. Vrlo brzo devojčice su Doru ismevale i ćuškale na svakom koraku, a ja sam je, kao svaka dobra drugarica, štitila i tešila.

• Ne obraćaj pažnju na njih. - govorila sam. – One su samo obični siročići.

   Na zimu su devojčice u sirotištu bile najmrzovoljnije jer su dane provodile zatvorene unutar bele zgradurine. Gospođa Agnija ograničavala je našu kretnju i strogo nam zabranjivala da prilazimo pojedinim delovima zgrade, njenom kabinetu najpre.

   Čak i u tim uslovima, Dora je uspevala da se tvrdoglavo drži svog sveta. Podsmesi i zadirkivanja nisu prodirali do nje, a upravničine kazne nisu uspevale da je slome. Izgledalo je kao da je dovoljno da samo sklopi oči pa da se nađe u toj njenoj dimenziji punoj vila i čudesa. Cele zime se nisam odvajala od nje. Jednim delom želela sam da budem kao Dora, drugim delom želela sam da iskopam sjaj iz njenih sanjivih očiju i zauvek ga ugasim. Njena vera nije mi davala mira.

• Trebalo bi da se već jednom pomiriš sa sudbinom. – rekla sam joj dok smo jednog dana sedele na prašnjavom podu zajedničke sobe. – Ovo je sada i tvoj dom.

   Dora je setno posmatrala pahulje koje su plesale oko visokog prozora naše sobe.

• Ika, ovo nije moj dom i nikada to neće biti. Čim prođe zima, otići ću.

   Vulkan u mojim grudima pretio je da eksplodira. Te večeri sačekala sam da Dora zaspi, a onda se tiho išunjala iz kreveta. Iz blokčeta sa crtežima izvukla sam dva lista i na prstima izašla iz sobe. Posle nekih pola sata vratila sam se u krevet zadihana. Potrudila sam se da zaspim istog trenutka. Nisam želela da razmišljam o onome što sam uradila.

   Ujutru me je iz dubokog sna prenula nesvakidašnja galama po hodnicima. Uspravila sam se i pogledala u Dorin krevet. Bio je prazan. U hodniku devojčice su u glas prepričavale novosti.

• Šta se dogodilo? – pitala sam pokušavajući da budem smirena.
• Ona tvoja lujka sa vilama noćas je pocepala skoro sve knjige iz kabineta gospođe Agnije. Pobacala ih je po podu i ostavila otvoren prozor kako bi ih sneg dokrajčio.
• Kako znate da je to bila ona?
• Ispustila je dva crteža vila pored vrata kabineta. Upravnica ih je jutros pronašla i odmah shvatila ko je krivac.
• Gde je Dora sada? - pitala sam najednom osetivši neki čudan nemir u grudima.
• Nestala je. Upravnica je poludela zbog uništenih knjiga. Ne smeju ni da govore o kazni koju je nad njom sprovela. Posle toga, lujka je uspela da pobegne sa imanja i sa sobom je ponela samo svoje beskorisne priče o vilama. Ili bar ono što je od njih ostalo.

   Dva dana i dve noći upravnica je sa pomoćnim radnicima pretraživala šume oko sirotišta. Doru nikada nisu pronašli. Za sobom nije ostavila ni traga u zajevanim poljima.

   Vrlo brzo stekla sam čudnu naviku da sedim na usamljenoj klupi u dnu dvorišta i gledam u divlje predele oko sebe. U rukama sam često stiskala dva šarena crteža malih krilatih žena.

• Svi govore da je mrtva. – reče glas u pozadini.

   Crnokosa devojčica sede na klupu do mene. Bila je to moja nova cimerka.

• Niko ne može da preživi zimu u ovim šumama. – nastavila je. – Verovatno su je zveri pojele. I nju i njene knjige. Sigurno je nisu vile spasile. – dodala je kroz podsmeh.

   Bez reči sam je ošamarila. Nisam mogla da podnesem njen glas. Nisam mogla da podnesem da priča o Dori. Ona se pokunjeno pokupi i pobeže niz dugačko dvorište plačući.

   Još dugo sam sedela na toj klupi i gledala u nepreglednu šumu. Čekala sam da vile dođu po mene. Sedela sam i čekala.

 Danijel Jovanović