Šuma

Sirotište gospođe Agnije bilo je smešteno u podnožju visokog brda prošaranog gustim šumama i zaraslim livadama. Pričalo se da u njima žive zveri, ili je bar tako ona nama govorila. Ta višespratna bela zgrada odskakala je od divljine koja ju je sa svih strana pritiskala. U nekim trenucima mrzela sam to mesto bar upola onoliko koliko sam prezirala svoje roditelje koji su me ostavili tu da trunem.

   Posmatrala sam taj beli zatvor okružen šumama kao najveću kaznu koja jednu devojčicu može da stigne. Svaka od nas smatrala da ovo nije zaslužila. Međutim, kako je većina nas pronađena na tom visokom pragu još kao beba, nismo imale ni najmanju predstavu kako bi život van sirotišta uopšte mogao da izgleda. One koje su u sirotište došle kao malčice starije govorile su o širokim ulicama, prodavnicama slatkiša i ženama u šarenim haljinama. Nesreća je bila u tome što bi njihova bleda sećanja vrlo brzo nestajala. Onda bi nam ostali samo ovi visoki zidovi i šume oko njih.

   Još uvek se jasno sećam dana kada je Dora došla u sirotište. Dugačka crna limuzina zaustavila se pred visokom zarđalom kapijom i sve devojčice načičkale su radoznale noseve uz prozore zgrade. U njihovim životima svaki pokret iz spoljnog sveta bio je vredan pažnje. Iz limuzine na šljunak iskoračila je ponosita devojčica u crnoj haljini. Odmeravala sam njene nežne uvojke u kosi i skrivene suze u uglu krupnih očiju trudeći se da me niko ne primeti. Nisam htela da ispadnem jadna kao sve ostale.

   Nova devojčica je koračala za zastrašujućom prilikom gospođe Agnije uzdignute glave. Pitala sam se zašto bi uopšte ta mala srećnica sa savršenim loknama plakala? Nije kao da su je roditelji ostavili! Imala je priliku da punih deset godina živi u sopstenom domu, a sada joj je porodica poginula i ona je igrom slučaja ostala sama. Bar se tako pričalo pre njenog dolaska. Svako može da razume da to nije bila njihova odluka. Ta devojčica dobila je više no što bismo se mi usudile i da sanjamo.

• Naše sirotište ima striktno određena pravila. – rekla je upravnica koračajući uz hladne kamene stepenice. Moraš ih se pridržavati ako misliš da ostaneš ovde.
• U redu je. – mirno odgovori nova devojčica. – Ne planiram da se zadržavam.

   Od tog trenutka znala sam da će ta ukrućena prilika lepog lica biti moja najbolja drugarica. Isto tako znala sam da ću je mrzeti celim svojim bićem.

   Prva stvar koju sam kod Dore primetila bila je njena opsednutost vilama. Imala je knjigu sa bajkama i svaka je govorila upravo o tim sićušnim krilatim stvorenjima. Uz tu knjigu, stalno je sa sobom nosila i blokče za crtanje u kome je pravila skice svojih vila. Razvila je naviku da sedi na jednoj usamljenoj klupi u dnu dvorišta i posmatra šumu kao da nekoga iščekuje. Mogla je da ćuti i crta satima. To me je izluđivalo.

• Ti valjda znaš da one nisu stvarne? – pitala sam je dok je jednog dana prelistavala blokčić sa crtežima.
• Ne bi trebalo da tako govoriš. – rekla je potpuno smireno.
• Gospođa Agnija kaže da vile ne postoje.- rekla sam puna inata. – Ona kaže da ne postoje drugi svetovi osim našeg. Ona takođe kažnjava decu koja lažu.
• Zašto misliš da bi meni i najmanje bilo bitno šta ta žena misli?

   Dora mi uputi jedan tugaljiv pogled u kome sam jasno videla sažaljenje prema svim ljudima ovog svetu koji nisu umeli da veruju. Beskrajno sažaljenje prema ljudima kao što sam ja. Taj pogled ošinuo me je poput munje.

   Iste večeri slomila sam njenu olovku za crtanje na sitne komade i bacila je u vatru u kuhinjskom kaminu. To mi nije umirilo vulkan u grudima te sam čitavo sirotište okrenula protiv nje. Vrlo brzo devojčice su Doru ismevale i ćuškale na svakom koraku, a ja sam je, kao svaka dobra drugarica, štitila i tešila.

• Ne obraćaj pažnju na njih. - govorila sam. – One su samo obični siročići.

   Na zimu su devojčice u sirotištu bile najmrzovoljnije jer su dane provodile zatvorene unutar bele zgradurine. Gospođa Agnija ograničavala je našu kretnju i strogo nam zabranjivala da prilazimo pojedinim delovima zgrade, njenom kabinetu najpre.

   Čak i u tim uslovima, Dora je uspevala da se tvrdoglavo drži svog sveta. Podsmesi i zadirkivanja nisu prodirali do nje, a upravničine kazne nisu uspevale da je slome. Izgledalo je kao da je dovoljno da samo sklopi oči pa da se nađe u toj njenoj dimenziji punoj vila i čudesa. Cele zime se nisam odvajala od nje. Jednim delom želela sam da budem kao Dora, drugim delom želela sam da iskopam sjaj iz njenih sanjivih očiju i zauvek ga ugasim. Njena vera nije mi davala mira.

• Trebalo bi da se već jednom pomiriš sa sudbinom. – rekla sam joj dok smo jednog dana sedele na prašnjavom podu zajedničke sobe. – Ovo je sada i tvoj dom.

   Dora je setno posmatrala pahulje koje su plesale oko visokog prozora naše sobe.

• Ika, ovo nije moj dom i nikada to neće biti. Čim prođe zima, otići ću.

   Vulkan u mojim grudima pretio je da eksplodira. Te večeri sačekala sam da Dora zaspi, a onda se tiho išunjala iz kreveta. Iz blokčeta sa crtežima izvukla sam dva lista i na prstima izašla iz sobe. Posle nekih pola sata vratila sam se u krevet zadihana. Potrudila sam se da zaspim istog trenutka. Nisam želela da razmišljam o onome što sam uradila.

   Ujutru me je iz dubokog sna prenula nesvakidašnja galama po hodnicima. Uspravila sam se i pogledala u Dorin krevet. Bio je prazan. U hodniku devojčice su u glas prepričavale novosti.

• Šta se dogodilo? – pitala sam pokušavajući da budem smirena.
• Ona tvoja lujka sa vilama noćas je pocepala skoro sve knjige iz kabineta gospođe Agnije. Pobacala ih je po podu i ostavila otvoren prozor kako bi ih sneg dokrajčio.
• Kako znate da je to bila ona?
• Ispustila je dva crteža vila pored vrata kabineta. Upravnica ih je jutros pronašla i odmah shvatila ko je krivac.
• Gde je Dora sada? - pitala sam najednom osetivši neki čudan nemir u grudima.
• Nestala je. Upravnica je poludela zbog uništenih knjiga. Ne smeju ni da govore o kazni koju je nad njom sprovela. Posle toga, lujka je uspela da pobegne sa imanja i sa sobom je ponela samo svoje beskorisne priče o vilama. Ili bar ono što je od njih ostalo.

   Dva dana i dve noći upravnica je sa pomoćnim radnicima pretraživala šume oko sirotišta. Doru nikada nisu pronašli. Za sobom nije ostavila ni traga u zajevanim poljima.

   Vrlo brzo stekla sam čudnu naviku da sedim na usamljenoj klupi u dnu dvorišta i gledam u divlje predele oko sebe. U rukama sam često stiskala dva šarena crteža malih krilatih žena.

• Svi govore da je mrtva. – reče glas u pozadini.

   Crnokosa devojčica sede na klupu do mene. Bila je to moja nova cimerka.

• Niko ne može da preživi zimu u ovim šumama. – nastavila je. – Verovatno su je zveri pojele. I nju i njene knjige. Sigurno je nisu vile spasile. – dodala je kroz podsmeh.

   Bez reči sam je ošamarila. Nisam mogla da podnesem njen glas. Nisam mogla da podnesem da priča o Dori. Ona se pokunjeno pokupi i pobeže niz dugačko dvorište plačući.

   Još dugo sam sedela na toj klupi i gledala u nepreglednu šumu. Čekala sam da vile dođu po mene. Sedela sam i čekala.

 Danijel Jovanović