Najpoznatija bića slovenske mitologije

 Bića slovenske mitologije

Veštice su žene koje za života sopstvenom voljom „predaju dušu đavolu“ i steknu natprirodna svojstva. Kod njih se zlo ogleda u njihovoj ružnoći, starosti i neprikrivenoj okrutnosti. Veštice se noću okupljaju u grupe na gumnima i ispod oraha, pa se pod mesečinom bave „zlim poslovima“. 

 

Vile su niža mitska bića – prelepe, večno mlade žene sa dugom kosom u kojoj leži sva njihova moć. Žive daleko od ljudi, po planinama, pokraj voda ili u oblacima i divljem bilju. Spomenici iz VI veka govore da su Sloveni oboćavali vile.

Svaka kuća ima po jednu zmiju čuvarkuću koja živi ispod praga i kojoj je zabranjeno naneti zlo. Ona simboliše dušu umrlog pretka i nikada nikoga iz svoje kuće ne bi ujela. Iako su je, po pričama, mnogi videli, niko ne ume tačno da je opiše.

Rusalke su mlade i lepe devojke koje obitavaju na vodama reka i jezera. One mame ljude svojom lepotom i dave ih bez milosti. Veruje se da su one utopljene mlade devojke i žene koje se još nisu udale, čiji je život prekinut iznenada i dok su bile u punoj snazi. Upravo tu snagu imaju prilike da pokažu jedne nedelje u godini. Pedeset i jednu nedelju u godini one sanjare u svojim vodenim skrovištima i u dubinama reka i jezera maštaju o tih sedam dana kada će moći da kroče na kopno i pokažu se u punom sjaju. U rusalskoj nedelji igraju, pevaju, penju se na drveće, pletu vence kroz koje se ljube i zavode ljude.

Lesnik je šumski demon. On je poznat kao gospodar šume koji se stara da krug života nikada ne bude prekinut. Ima i brojne magijske moći od kojih je najpoznatija da se privremeno može pretvoriti u drvo ili životinju. Veruje se da sve što je bliži srcu šume postaje veći, dok se približavanjem ivici šume smanjuje. Takođe je poznat i kao vučji pastir ili, kako piše u nekim pričama, gospodar vukova ili vučji predvodnik.

 

Drekavac je mitsko biće koje novija tumačenja opisuju kao dušu umrlog nekrštenog deteta. To stvorenje ima veliku glavu, dug tanak vrat, a njegovo drečanje gotovo je neizdrživo. Drekavci imaju nezgodnu osobinu da često iz vrbaka ili virova zaskaču prolaznike kada se uveče vraćaju kući. Veruje se da drekavci ne smeju da priđu rodnoj kući. Ta činjenica govori o njihovom nedefinisanom poreklu i o tome da su odbačeni od svojih roditelja.

Bes je zao duh koji se uvlači u čoveka ili životinju i nagoni ih da pobesne. Besovi su mračni duhovi koji kidišu na ljude, oni ulaze u telo čoveka i obuzimaju ga iznutra. Na taj način oni potpuno uzimaju kontrolu nad njim nagoneći ga da radi užasne stvari. Bes je duh koji se hrani negativnim osećanjima kao što su ljutnja, bol i patnja.

 

Navi su naročito zli demoni, nastali od duša mrtvorođene dece. Ovi demoni oličenje su smrti i kraljevsta mrtvih, a navode se u množini zato što se uvek kreću u grupama. Navi vrebaju od gluvog doba noći do prvih petlova ispuštajući dečije glasove. Na ovaj način privlače žrtve koje najradije napadaju, decu i dojilje.

Besomar je demon grozote i odvratnosti, često poistovećivan sa vampirom ili vukodlakom. Prvi deo njegovog imena – bes, identičan je nazivu za zlog duha, demona koji se uvlači u čoveka i životinju terajući ih da pobesne. Drugi deo imena mogao bi imati veze sa nazivom – mora, koji bi ovoga puta bio muškog imena. U nekim zapisima se čak može naći i ideja da je besomar zapravo starešina ili neka vrsta vladara svih zloduha.

Psoglavi su demoni lešinari– Imaju ljudski oblik, pseću glavu, rep i jedno ili tri oka. Žive u mračnoj zemlji i hrane se uglavnom leševima. Ponekada se opisuju i kao demoni čeličnih zuba koji lako mogu da pregrizu svaku kost. 

Mora je biće prisutno u mnogim predanjima slovenskih naroda. Ova reč prvi put je zabeležena negde u XIV veku i prema najubedljivijim tumačenjima ona predstavlja veštičju ćerku. Mora, dok je još uvek devojka, ne može postati prava veštica dok se ne uda i ne pojede srce čoveka. Tek nakon toga i more postaju veštice.

Vodenjak je gospodar voda nastao od oživljenog utopljenika. Najčešće je malog rasta, ali izuzetno jake i stabilne građe. Ponekad se može zateći u čudnovatom zelenom odelu sačinjenom od mahovine sa koga kaplje voda. Kada se kreće zemljom, što je izuzetno retka pojava, njegovi tragovi se mogu poznati po toj vodi koja za njim ostaje. Veruje se da na dnu najdubljih voda vodenjak živi u kristalnom dvorcu gde ga poslužuju rusalke i utopljenici. Ovaj vodeni demon čoveka na koga se nameračio tri puta doziva po imenu nakon čeka se ovaj sam uputu u vodu i tako se utopi.

Čume žive na kraju sveta, u jednom zasebnom delu zemlje koji je poznat kao Čumin vilajet. One tamo žive u nečemu što je privid uređenog idiličnog sveta načičkanog kućama, ulicama i obrisima dece kojima one glume majke. Čuma je uvek u iščekivanju svog zadatka, a kada on dođe, starica napušta svoj vilajet i kreće da ga izvrši. Čuma se često opisuje kao strahovita starica sa dva para crnih očiju u koje ne valja gledati. Ona ima ogroman baburast nos, jake ruke i snažne šake. Čume ubijaju strelama koje nose u tobolcu prebačenom preko ramena ili nekom lončiću. 

priredio Danijel Jovanović,

autor serijala Severna kapija 

Pisma Deda Mrazu (Junaci Severne kapije)

Dragi Deda Mraze,

Čini mi se da sam ja ove godine sebi i svojoj porodici pronašla najveći poklon.

Ne tražim ti ovog puta ništa za sebe. Mogu da kažem da nikada nisam bila srećnija.  

Volela bih da nešto pokloniš Margiti. Ona je jako skromna i mislim da bi je bilo koja sitnica od tebe beskrajno obradovala. Želela bih da joj nekako nadoknadim sve ono što je u onom sirotištu propustila.

Što se mene tiče, samo neka kapija ostane zatvorena. Ne bih mogla da podnesem još jednu godinu ispunjenu duhovima, vešticama i drekavcima.

Dobro, da budem iskrena volela bih stipendiju za sledeću godinu, ali znam da za to moram sama da se potrudim.

Dovoljno mi je da znam da si tamo negde i da misliš na sve nas.

Čuvaj se!

Voli te,

Suzana Kovač

Dragi Deda Mraze,

Nemam običaj da ti pišem, što i sam znaš. Nije da nemam želje, ali ne volim da te opterećujem. Nekako mi nikada nije bilo fer da ceo svet od jednog čoveka očekuje toliko mnogo u samo jednoj noći.  

Kao sto znaš, mama je trudna. Poklon koji tražim je da ona i beba budu dobro.

I pokloni nam dom. Ne volim ova seljakanja i stalne promene. Ranije, dok smo živeli sa tatom, bilo je sve drugačije. Ne kažem da Gajin nije dobar, nemoj pogrešno da me razumeš, samo bih voleo da znam gde pripadam.

Hvala ti za Suzanu, tek sada shvatam da je prijateljstvo najveći poklon koji čovek može da ima.

Nadam se da će nam naredna godina u “Severnoj kapiji” biti mirnija.

Hvala ti što postojiš.

Srdačan pozdrav,

Ilija Najdanov

Dragi Deda Mraze,

Podelila sam ove godine svoje želje na dva spiska: jedan sam prosledila roditeljima, a drugi šaljem tebi. Tako ćete se lakše organizati. Čini mi se da mi je potrebno sve više stvari što sam starija.

Htela bih da za doček obučem onu belu haljinu sa šljokicama koja stoji u izlogu Zarinog butika. Nisam baš sigurna da bi mi tata dozvolio da je kupim, pa sam je prebacila na tvoj spisak. Nekad ima običaj da mi govori da sam još uvek mala, a to me izluđuje. Nisam mala da me za praznike pošalju u Njujork, ali sam mala da obujem štikle i obučem haljinu sa dekolteom. Kad smo kod toga, tu osobinu kod mojih roditelja bi mogao da promeniš. I smanji im obaveze, da ih ponekad za promenu i vidim.

I molim te, pazi koga sledeće godine dovodiš u “Severnu kapiju”! Još jednu ekipu kao što su Moljac i ona ludača ne bih mogla da podnesem. Generalno, mislim da stipendije treba ukinuti. Pa imaju toliko državnih škola!

P.s. Molim te da ovoj Persili daš malo stila i pameti. Ne ovoliko koliko meni, razume se, ali neka bar bude sposobna da me prati.

Nadam se da nisam nešto zaboravila.

Čujemo se sledeće godine!

Lilijana Felisija Ofreli

Dragi Deda Mraze,

Bila je ovo zaista luda godina, ali mislim da sam bio dovoljno dobar da mogu da ti napišem pismo. Sve što se u “Severnoj kapiji” dogodilo naučilo me je zaista bitnim stvarima. Neću ti tražiti novu opremu kao prošle godine, ni automobil koji mi tata svakako ne bi dozvolio još uvek da vozim.

Pitaću te za snagu i istrajnost. Dogovorio sam se sa tatom da pored tenisa počnem i sa treniranjem mačevanja. Generalno mislim da je ono što mi je potrebno više vremena i bolja organizacija. Toliko toga bi trebalo da dostignem.

Molim te i da držiš kapiju zatvorenu. Neće Suzana uvek moći da spasi dan, koliko god fenomenalna bila.

Hvala ti što si nas spojio!

Uvek uz tebe,

Semil Beker

Srećni praznici!

Danijel Jovanović 

Komadići stakla

   Sat na zidu već je otkucao ponoć. Visio je tako poput iznutrice insistirajući na vremenu kao da je ono ikome više išta predstavljalo. Ivan se zatetura pri pokušaju da ustane iz fotelje. Ponovo nije uspeo da natera sebe da ranije ode u krevet. Ponovo će sutra dremati u onom ćumezu koji naziva kancelarijom i ponovo će mu ona matora krtica koju naziva šefom pridikovati, a on će se pretvarati da ga sluša. Možda ga konačno i otpuste. Nije mu bilo jasno kako su ga tolerisali svih ovih meseci. Konačno je uspeo da ustane, a prazna flaša viskija skotrljala se iz njegovog krila pravo pod sto. Pokupiće je sutra. Ili možda za tri dana. Koga je uopšte briga? 

   Dok je koračao ka spavaćoj sobi, činilo mu se da se neka senka vija po ćoškovima posmatrajući ga. Od toga ga je podilazila jeza. Znao je da halucinira, ali bi mu srce svaki put pretrnulo kada bi je krajičkom oka ugledao u tami. Ponekad je izgledala kao da pluta, kao da je sačinjena od crnih misli, tuge i vode. U krevet je pao gotovo obeznanjen, neistuširan, neopranih zuba i napola svučen. Prebacio je prekrivač preko glave i zaječao na sav glas dok je tonuo u maglovito stanje između sna i jave. Jedno od drugog gotovo da više nije ni razlikovao.

   Tup udarac u sobi pored njegove prenuo ga je iz stanja u kom se nalazio. Kapci mu se teškom mukom otvoriše, pa ponovo zatvoriše. Međutim, udarac se ponovi još nekoliko puta. U spavaćoj sobi vladala je gusta i teška tama pa mu je bilo potrebno neko vreme da razazna obrise oko sebe i izvuče se iz kreveta. Tek tada shvatio je da je zvuk lupanja drveta o pod dolazio iz dečije sobe. Srce mu na trenutak zaigra, iz njemu nepoznatog razloga. Rekao sam im stotinu puta da se ne igraju noću, pomisli čovek i konačno stiže do vrata. Hodnik mu se dva puta okrenuo oko glave dok je koračao njim. Iz dečije sobe čuli su se glasovi, a ostatak kuće bio je jezivo tih. Kao napušteno ostrvo okruženo talasima. Vrata dečije sobe bila su odškrinuta i iz njih se u hodnik probijala bledunjava svetlost. Ivan se teškim koracima primače vratima i konačno uđe unutra.

   Na sredini sobe, ispod belog snopa svetlosti koji je poput izmaglice padao sa lustera, petogodišnji dečak njihao se na drvenom konjiću čije je postolje udaralo o pod. Tu igračku kupili su mu na vašaru prošle godine. Dečak se nije smirio dok je nije dobio. Ivan se jasno sećao tog dana iako je mnoge druge u magli izgubio.

„Druže, nije vreme za toliku buku.“ rekao je smešeći se dečaku. Oči su ga pekle od svetlosti sa lustera.

„Rekla sam mu.“ dobaci devojčica iz kreveta do prozora. Slabašna svetlost obasjavala je njenu dugu kosu i knjigu bajki koju je držala. Ona se sa svojih sedam godina brinula o mlađem bratu podjednako kao i roditelji.

„Šta ti radiš sa knjigom u ovo doba?“ upita je otac iznenađeno. „Hajde, oboje odmah na spavanje. Sutra vas čeka škola.“

   Dečak nevoljno ustade sa drvenog konja i uskoči u krevet u drugom uglu sobe.

„Majka kaže da više ne moram u vrtić.“

„Gluposti!“ reče Ivan. „Kako ne moraš u vrtić? Ko će te čuvati dok smo mi na poslu?“

„Majka kaže da ona sada ima dovoljno vremena za nas.“reče dečak.

„U stvari, majka kaže da vreme uopšte ne postoji.“ ubaci se devojčica ostavljajući svoju knjigu na stočić pored kreveta.

„Majka je možda samo ljuta.“ reče Ivan. „Proći će je.“

   Čovek pažljivim korakom prvo priđe sinu, a onda i ćerki poljubivši ih u čelo i kosu. Njihovi dodiri bili su poput mesečine, neuhvatljivi i nežni. Nakon toga krenuo je ka vratima svojski se trudeći da ne posrne.

„Ostavi svetlo.“ reče mu dečak. „Bojimo se mraka“

   Ivan izađe u hodnik i konačno posrnuvši udari u vitrinu pored vrata. Uramljena slika polete na pod i staklo na njoj se razbi na komade. Nespretno ju je vratio na mesto i odvukao se do svoje sobe. Tama u njoj mu je prijala.

   U zoru ga probudi piskavi zvuk alarma. Ivan teško diže ruku i udara u sat kako bi ga ućutkao. U glavi mu sve bruji i potrebni su mu minuti da shvati gde se nalazi. Ponovo je imao jedan od onih snova, priseća se. Šta god u sebe uneo, oni nikada ne prestaju. Tera sebe da ustane i da se suoči sa još jednim danom. Na stolu, pored budilnika, stoji pogužvana i pohabana novina. Taj broj čuva već devet meseci kao nemilosrdni podsetnik da je pakao upravo ovde i sada. Sa naslovne strane posmatraju ga crna slova „Žena i dvoje male dece poginuli u stravičnoj saobraćajnoj nesreći.“ Ispod toga, sitnijim slovima písalo je: “Auto sleteo sa puta i završio na dnu jezera.” Brujanje u glavi pomaže mu da se ni u šta ne udubljuje, da ne razmišlja. Ustaje iz kreveta mehanički.

   Prvo što je primetio, bila su dva mokra otiska ženskih stopala na tepihu pored kreveta. U glavi mu se iznenada razbistri. U hodniku komadići stakla bili su rasuti po podu. Presijavali su se na jutarnjoj svetlosti poput oštrih zuba spremni da ugrizu. Prišao je vitrini i uzeo ram sa slikom u ruke. Iza ispucalih linija i oštrih ivica, posmatrala su ga četiri nasmejana lica. Jedno od njih bilo je njegovo, ili bar odraz nečega što je njega nekada predstavljalo.

   Skrenuo je pogled ka jezivo praznoj dečijoj sobi. Na sredini prostorije, obasjan bledom svetlošću sa lustera, stajao je mali drveni konj. Oko njega, po drvenom podu, razlivala se mala bara mutne vode.

Danijel Jovanović

Danijel Jovanović: Kavez

Kavez

Ana je imala sedam godina kada je na poklon dobila pozlaćeni kavez sa dve šarene ptice u njemu. Ptice su bile vesele i živahne, poskakivale su i cvrkutale po ceo dan. Razlikovala ih je po tome što je mužjak imao crvene obraze i kraća perja na krilima. Još uvek se jasno sećala dana kada ih je dobila, a bilo je to pre skoro godinu dana. Tata ih je iznenada doneo jednog dana posle posla i Ana je skakutala oko njega dok ih je spuštao na sto u njenoj sobi. Dan je bio vedar i sunce je kroz otvoren prozor bacalo odsjaje po zlatnim šipkama kaveza.
Kasnije tog dana mama i tata su imali jednu od prvih većih svađa. Ana ih je čula kroz zatvorena vrata i uplašile se da se ptice ne uznemire. Govorila im je da se to inače u njihovom domu ne dešava, ali je pogrešila. Svađe su njenim roditeljima prešle u gadnu naviku. Dok su oni provodili kasna popodneva vičući, Ana je pomno posmatrala ptice u kavezu. Njihov lepršav cvrkut ispunjavao je njenu sobu i vrlo često od tog cvrkuta nije čula ništa drugo što se u stanu dešavalo. Jedne večeri, četiri meseca nakon što su ptice ušle u njen život, majka i ona večerale su same. Bilo je neobično tiho i čangrljanje pribora za ručavanje odzvanjalo joj je u ušima.
– Gde je tata? – pitala je konačno.
Mama se istog trena rasplakala, te je Ana završila sa večerom i otišla u sobu bez reči. Ptice su dremale sa glavama ispod šarenih krila. Ana se zapitala mogu li i ptice da budu tužne. Da li i one plaču kada napuste jedna drugu?
Sutradan, kada se vratila iz škole, zatekla je tatu kako ubacuje svoje stvari u veliki crni kofer. Taj kofer učini joj se nezamislivo strašnim. Gutao je tatine stvari munjevitom brzinom. Ličio je na kovčeg u kome je spavao vampir u crtanom filmu koji je pre par večeri gledala. Tatine košulje i kravate nestajale su u njemu kao da padaju u zaborav. Odmah im je zaboravljala boje i šare. Ana oseti strah koji nije umela da objasni i pomisli kako će početi da plače. Tata je tada postavi u krilo i uštinu je za obraz.

– Šta se dešava? – pitala je gledajući u preteći kofer kao da bi mogao da se otvori i nju proguta zajedno sa košuljama i pantalonama.
– Ana, dušo. – reče joj otac. – Tata će na neko vreme otići da živi u drugi stan.
– Ali ovde imamo dovoljno mesta! – rekla je Ana.
Tata je nekoliko trenutaka ćutao. Iz Anine sobe čuo se cvrkut ptica.
– Nekada odrasli prestanu da govore istim jezikom. – objasnio je. – Nekada se jedno pored drugog osećaju kao da žive zatvoreni u kavezu. Kada se to desi, vrata kaveza se moraju otvoriti, inače nikada više neće biti srećni.
– Moje ptice žive u kavezu i srećne su. – rekla je devojčica. – Uvek pevaju!
– Možda je to samo zato što nikada nisu bile van kaveza. Ljudi tako ne mogu da žive.
Tatin odlazak napravio je pravu zavrzlamu u Aninoj glavi. Nikako joj nije bilo jasno zašto je iznenada živela u dva stana i šta bi trebalo da radi sa dve sobe. Često je pogledom premeravala tatin stan i pokušavala da shvati u čemu je on to manje ličio na kavez od maminog. Da li je u pitanju bila boja zavesa ili veličina stola u trpezariji?
Mama je sa druge strane razvila užasavajuću naviku da Anu vodi svuda sa sobom. Ana je tako upoznala sve žene na kasama obližnjih supermarketa, ljude za tezgama na zelenoj pijaci, frizere i žene u odeljenjima za hemijsko čišćenje. I svi su joj se unosili u lice sa čudnim tugaljivim osmesima i želeli da znaju njene ocene i ime njenih najboljih drugarica. Bilo je u njihovim očima neke čudne mešavine radoznalosti i sažaljenja. Ana se pitala da li tako gledaju svaku devojčicu koju sretnu ili je ona po nečemu posebna.
Naročito joj je bilo dosadno dok je morala da satima posmatra bucmastu ženu kako petlja nešto oko noktiju njene majke. Dok bi tako sedela u ćošku predosadnog salona, poželela bi da može da cvrkuće. Pitala se da li i njenim pticama postaje dosadno u onom pozlaćenom kavezu. Možda one cvrkuću samo zato što ih kavez sprečava da rade bilo šta drugo? Ana napući usne i nespretno dunu par puta. Zvuk koji je proizvela nije ni blizu ličio na cvrkut.
– Ponašaj se! – prekori je majka.
Ana nastavi da se vrpolji na visokoj stolici i da mlatara nogama u znak protesta. Mrzela je mamine nokte.
Jedne večeri sedele su u dnevnoj sobi, jele picu i gledale emisiju o kuvanju. Ana posle nekog vremena primeti suze u majčinim očima. Pretpostavila je da to mora da ima neke veze sa tim što je i ona trenutno pomislila kako su upravo pečurke u pavlaci i pohovana paprika bile omiljeno jelo njenog oca.
– Mama?
– Reci, mila.
– Mislim da i ti moraš da otvoriš ta vrata.
– Koja vrata dušo?
– Od kaveza.
Ostatak večeri sedele su u tišini i Anina mama nije ništa govorila. Nakon emisije poslala ju je da opere zube i obuče pižamu. Pre spavanja došla je da je ušuška i poljubi u čelo. Nekoliko trenutaka gledala ju je kao da je prvi put vidi.
– Kako si samo porasla.
– Znaš li da mogu da dohvatim donju policu u kuhinji? – ponosito upita Ana.
Mama joj se nasmeši i pogled joj se na neko vreme zamagli.
– Sutra ne moraš sa mnom u banku. – rekla je rasuvši tišinu na komade. – Možeš da ostaneš kod kuće da se igraš.
Ana je ujutru ustala rano, širom je otvorila prozor svoje sobe i dozvolila suncu da je okupa. Napolju je bio divan dan i zbog toga joj je bilo znatno lakše.
Uzela je kavez sa stočića i prinela ga prozoru. Ptice u njemu radosno zacvrkutaše pod sunčevim zracima. Devojčica im se nasmeši, a onda lagano otvori pozlaćena vratanca kaveza. Ptice neko vreme sumnjičavo gledaše predeo pred sobom, a onda raširiše krila i vinuše se ka slobodi. Njihova krila u pokretu ispuštala su zvuk lepši od bilo kakvog cvrkuta.
Ana je još dugo stajala na prozoru svoje sobe i gledala za njima. Svež vazduh ispunjavao joj je pluća. Bio je to sasvim novi dan.

Danijel Jovanović