Šuma

Sirotište gospođe Agnije bilo je smešteno u podnožju visokog brda prošaranog gustim šumama i zaraslim livadama. Pričalo se da u njima žive zveri, ili je bar tako ona nama govorila. Ta višespratna bela zgrada odskakala je od divljine koja ju je sa svih strana pritiskala. U nekim trenucima mrzela sam to mesto bar upola onoliko koliko sam prezirala svoje roditelje koji su me ostavili tu da trunem.

   Posmatrala sam taj beli zatvor okružen šumama kao najveću kaznu koja jednu devojčicu može da stigne. Svaka od nas smatrala da ovo nije zaslužila. Međutim, kako je većina nas pronađena na tom visokom pragu još kao beba, nismo imale ni najmanju predstavu kako bi život van sirotišta uopšte mogao da izgleda. One koje su u sirotište došle kao malčice starije govorile su o širokim ulicama, prodavnicama slatkiša i ženama u šarenim haljinama. Nesreća je bila u tome što bi njihova bleda sećanja vrlo brzo nestajala. Onda bi nam ostali samo ovi visoki zidovi i šume oko njih.

   Još uvek se jasno sećam dana kada je Dora došla u sirotište. Dugačka crna limuzina zaustavila se pred visokom zarđalom kapijom i sve devojčice načičkale su radoznale noseve uz prozore zgrade. U njihovim životima svaki pokret iz spoljnog sveta bio je vredan pažnje. Iz limuzine na šljunak iskoračila je ponosita devojčica u crnoj haljini. Odmeravala sam njene nežne uvojke u kosi i skrivene suze u uglu krupnih očiju trudeći se da me niko ne primeti. Nisam htela da ispadnem jadna kao sve ostale.

   Nova devojčica je koračala za zastrašujućom prilikom gospođe Agnije uzdignute glave. Pitala sam se zašto bi uopšte ta mala srećnica sa savršenim loknama plakala? Nije kao da su je roditelji ostavili! Imala je priliku da punih deset godina živi u sopstenom domu, a sada joj je porodica poginula i ona je igrom slučaja ostala sama. Bar se tako pričalo pre njenog dolaska. Svako može da razume da to nije bila njihova odluka. Ta devojčica dobila je više no što bismo se mi usudile i da sanjamo.

• Naše sirotište ima striktno određena pravila. – rekla je upravnica koračajući uz hladne kamene stepenice. Moraš ih se pridržavati ako misliš da ostaneš ovde.
• U redu je. – mirno odgovori nova devojčica. – Ne planiram da se zadržavam.

   Od tog trenutka znala sam da će ta ukrućena prilika lepog lica biti moja najbolja drugarica. Isto tako znala sam da ću je mrzeti celim svojim bićem.

   Prva stvar koju sam kod Dore primetila bila je njena opsednutost vilama. Imala je knjigu sa bajkama i svaka je govorila upravo o tim sićušnim krilatim stvorenjima. Uz tu knjigu, stalno je sa sobom nosila i blokče za crtanje u kome je pravila skice svojih vila. Razvila je naviku da sedi na jednoj usamljenoj klupi u dnu dvorišta i posmatra šumu kao da nekoga iščekuje. Mogla je da ćuti i crta satima. To me je izluđivalo.

• Ti valjda znaš da one nisu stvarne? – pitala sam je dok je jednog dana prelistavala blokčić sa crtežima.
• Ne bi trebalo da tako govoriš. – rekla je potpuno smireno.
• Gospođa Agnija kaže da vile ne postoje.- rekla sam puna inata. – Ona kaže da ne postoje drugi svetovi osim našeg. Ona takođe kažnjava decu koja lažu.
• Zašto misliš da bi meni i najmanje bilo bitno šta ta žena misli?

   Dora mi uputi jedan tugaljiv pogled u kome sam jasno videla sažaljenje prema svim ljudima ovog svetu koji nisu umeli da veruju. Beskrajno sažaljenje prema ljudima kao što sam ja. Taj pogled ošinuo me je poput munje.

   Iste večeri slomila sam njenu olovku za crtanje na sitne komade i bacila je u vatru u kuhinjskom kaminu. To mi nije umirilo vulkan u grudima te sam čitavo sirotište okrenula protiv nje. Vrlo brzo devojčice su Doru ismevale i ćuškale na svakom koraku, a ja sam je, kao svaka dobra drugarica, štitila i tešila.

• Ne obraćaj pažnju na njih. - govorila sam. – One su samo obični siročići.

   Na zimu su devojčice u sirotištu bile najmrzovoljnije jer su dane provodile zatvorene unutar bele zgradurine. Gospođa Agnija ograničavala je našu kretnju i strogo nam zabranjivala da prilazimo pojedinim delovima zgrade, njenom kabinetu najpre.

   Čak i u tim uslovima, Dora je uspevala da se tvrdoglavo drži svog sveta. Podsmesi i zadirkivanja nisu prodirali do nje, a upravničine kazne nisu uspevale da je slome. Izgledalo je kao da je dovoljno da samo sklopi oči pa da se nađe u toj njenoj dimenziji punoj vila i čudesa. Cele zime se nisam odvajala od nje. Jednim delom želela sam da budem kao Dora, drugim delom želela sam da iskopam sjaj iz njenih sanjivih očiju i zauvek ga ugasim. Njena vera nije mi davala mira.

• Trebalo bi da se već jednom pomiriš sa sudbinom. – rekla sam joj dok smo jednog dana sedele na prašnjavom podu zajedničke sobe. – Ovo je sada i tvoj dom.

   Dora je setno posmatrala pahulje koje su plesale oko visokog prozora naše sobe.

• Ika, ovo nije moj dom i nikada to neće biti. Čim prođe zima, otići ću.

   Vulkan u mojim grudima pretio je da eksplodira. Te večeri sačekala sam da Dora zaspi, a onda se tiho išunjala iz kreveta. Iz blokčeta sa crtežima izvukla sam dva lista i na prstima izašla iz sobe. Posle nekih pola sata vratila sam se u krevet zadihana. Potrudila sam se da zaspim istog trenutka. Nisam želela da razmišljam o onome što sam uradila.

   Ujutru me je iz dubokog sna prenula nesvakidašnja galama po hodnicima. Uspravila sam se i pogledala u Dorin krevet. Bio je prazan. U hodniku devojčice su u glas prepričavale novosti.

• Šta se dogodilo? – pitala sam pokušavajući da budem smirena.
• Ona tvoja lujka sa vilama noćas je pocepala skoro sve knjige iz kabineta gospođe Agnije. Pobacala ih je po podu i ostavila otvoren prozor kako bi ih sneg dokrajčio.
• Kako znate da je to bila ona?
• Ispustila je dva crteža vila pored vrata kabineta. Upravnica ih je jutros pronašla i odmah shvatila ko je krivac.
• Gde je Dora sada? - pitala sam najednom osetivši neki čudan nemir u grudima.
• Nestala je. Upravnica je poludela zbog uništenih knjiga. Ne smeju ni da govore o kazni koju je nad njom sprovela. Posle toga, lujka je uspela da pobegne sa imanja i sa sobom je ponela samo svoje beskorisne priče o vilama. Ili bar ono što je od njih ostalo.

   Dva dana i dve noći upravnica je sa pomoćnim radnicima pretraživala šume oko sirotišta. Doru nikada nisu pronašli. Za sobom nije ostavila ni traga u zajevanim poljima.

   Vrlo brzo stekla sam čudnu naviku da sedim na usamljenoj klupi u dnu dvorišta i gledam u divlje predele oko sebe. U rukama sam često stiskala dva šarena crteža malih krilatih žena.

• Svi govore da je mrtva. – reče glas u pozadini.

   Crnokosa devojčica sede na klupu do mene. Bila je to moja nova cimerka.

• Niko ne može da preživi zimu u ovim šumama. – nastavila je. – Verovatno su je zveri pojele. I nju i njene knjige. Sigurno je nisu vile spasile. – dodala je kroz podsmeh.

   Bez reči sam je ošamarila. Nisam mogla da podnesem njen glas. Nisam mogla da podnesem da priča o Dori. Ona se pokunjeno pokupi i pobeže niz dugačko dvorište plačući.

   Još dugo sam sedela na toj klupi i gledala u nepreglednu šumu. Čekala sam da vile dođu po mene. Sedela sam i čekala.

 Danijel Jovanović 

Najpoznatija bića slovenske mitologije

 Bića slovenske mitologije

Veštice su žene koje za života sopstvenom voljom „predaju dušu đavolu“ i steknu natprirodna svojstva. Kod njih se zlo ogleda u njihovoj ružnoći, starosti i neprikrivenoj okrutnosti. Veštice se noću okupljaju u grupe na gumnima i ispod oraha, pa se pod mesečinom bave „zlim poslovima“. 

 

Vile su niža mitska bića – prelepe, večno mlade žene sa dugom kosom u kojoj leži sva njihova moć. Žive daleko od ljudi, po planinama, pokraj voda ili u oblacima i divljem bilju. Spomenici iz VI veka govore da su Sloveni oboćavali vile.

Svaka kuća ima po jednu zmiju čuvarkuću koja živi ispod praga i kojoj je zabranjeno naneti zlo. Ona simboliše dušu umrlog pretka i nikada nikoga iz svoje kuće ne bi ujela. Iako su je, po pričama, mnogi videli, niko ne ume tačno da je opiše.

Rusalke su mlade i lepe devojke koje obitavaju na vodama reka i jezera. One mame ljude svojom lepotom i dave ih bez milosti. Veruje se da su one utopljene mlade devojke i žene koje se još nisu udale, čiji je život prekinut iznenada i dok su bile u punoj snazi. Upravo tu snagu imaju prilike da pokažu jedne nedelje u godini. Pedeset i jednu nedelju u godini one sanjare u svojim vodenim skrovištima i u dubinama reka i jezera maštaju o tih sedam dana kada će moći da kroče na kopno i pokažu se u punom sjaju. U rusalskoj nedelji igraju, pevaju, penju se na drveće, pletu vence kroz koje se ljube i zavode ljude.

Lesnik je šumski demon. On je poznat kao gospodar šume koji se stara da krug života nikada ne bude prekinut. Ima i brojne magijske moći od kojih je najpoznatija da se privremeno može pretvoriti u drvo ili životinju. Veruje se da sve što je bliži srcu šume postaje veći, dok se približavanjem ivici šume smanjuje. Takođe je poznat i kao vučji pastir ili, kako piše u nekim pričama, gospodar vukova ili vučji predvodnik.

 

Drekavac je mitsko biće koje novija tumačenja opisuju kao dušu umrlog nekrštenog deteta. To stvorenje ima veliku glavu, dug tanak vrat, a njegovo drečanje gotovo je neizdrživo. Drekavci imaju nezgodnu osobinu da često iz vrbaka ili virova zaskaču prolaznike kada se uveče vraćaju kući. Veruje se da drekavci ne smeju da priđu rodnoj kući. Ta činjenica govori o njihovom nedefinisanom poreklu i o tome da su odbačeni od svojih roditelja.

Bes je zao duh koji se uvlači u čoveka ili životinju i nagoni ih da pobesne. Besovi su mračni duhovi koji kidišu na ljude, oni ulaze u telo čoveka i obuzimaju ga iznutra. Na taj način oni potpuno uzimaju kontrolu nad njim nagoneći ga da radi užasne stvari. Bes je duh koji se hrani negativnim osećanjima kao što su ljutnja, bol i patnja.

 

Navi su naročito zli demoni, nastali od duša mrtvorođene dece. Ovi demoni oličenje su smrti i kraljevsta mrtvih, a navode se u množini zato što se uvek kreću u grupama. Navi vrebaju od gluvog doba noći do prvih petlova ispuštajući dečije glasove. Na ovaj način privlače žrtve koje najradije napadaju, decu i dojilje.

Besomar je demon grozote i odvratnosti, često poistovećivan sa vampirom ili vukodlakom. Prvi deo njegovog imena – bes, identičan je nazivu za zlog duha, demona koji se uvlači u čoveka i životinju terajući ih da pobesne. Drugi deo imena mogao bi imati veze sa nazivom – mora, koji bi ovoga puta bio muškog imena. U nekim zapisima se čak može naći i ideja da je besomar zapravo starešina ili neka vrsta vladara svih zloduha.

Psoglavi su demoni lešinari– Imaju ljudski oblik, pseću glavu, rep i jedno ili tri oka. Žive u mračnoj zemlji i hrane se uglavnom leševima. Ponekada se opisuju i kao demoni čeličnih zuba koji lako mogu da pregrizu svaku kost. 

Mora je biće prisutno u mnogim predanjima slovenskih naroda. Ova reč prvi put je zabeležena negde u XIV veku i prema najubedljivijim tumačenjima ona predstavlja veštičju ćerku. Mora, dok je još uvek devojka, ne može postati prava veštica dok se ne uda i ne pojede srce čoveka. Tek nakon toga i more postaju veštice.

Vodenjak je gospodar voda nastao od oživljenog utopljenika. Najčešće je malog rasta, ali izuzetno jake i stabilne građe. Ponekad se može zateći u čudnovatom zelenom odelu sačinjenom od mahovine sa koga kaplje voda. Kada se kreće zemljom, što je izuzetno retka pojava, njegovi tragovi se mogu poznati po toj vodi koja za njim ostaje. Veruje se da na dnu najdubljih voda vodenjak živi u kristalnom dvorcu gde ga poslužuju rusalke i utopljenici. Ovaj vodeni demon čoveka na koga se nameračio tri puta doziva po imenu nakon čeka se ovaj sam uputu u vodu i tako se utopi.

Čume žive na kraju sveta, u jednom zasebnom delu zemlje koji je poznat kao Čumin vilajet. One tamo žive u nečemu što je privid uređenog idiličnog sveta načičkanog kućama, ulicama i obrisima dece kojima one glume majke. Čuma je uvek u iščekivanju svog zadatka, a kada on dođe, starica napušta svoj vilajet i kreće da ga izvrši. Čuma se često opisuje kao strahovita starica sa dva para crnih očiju u koje ne valja gledati. Ona ima ogroman baburast nos, jake ruke i snažne šake. Čume ubijaju strelama koje nose u tobolcu prebačenom preko ramena ili nekom lončiću. 

priredio Danijel Jovanović,

autor serijala Severna kapija