05. јул 2016.

Ostvariti san




   Da li je moguće ostvariti životni san u vremenu u kome živimo? Veliko pitanje koje nas prati gotovo čitavog života, a čiji odgovor nesumnjivo leži u jednom drugom manje atraktivnom pitanju. Koliko si naporno spreman da radiš kako bi ti se snovi ostvarili? Još kao jako mali maštao sam o tome da postanem pisac. Zašto baš pisac pored toliko popularnih glumaca, pevača, sportista, doktora i advokata, nikada nisam umeo da objasnim. Verovatno jedan deo rešenja leži u tome da sam gotovo u svakoj priči koja me je okruživala pronalazio nešto što bih mogao da promenim i tako je načinim zanimljivijom. Moja mašta uvek je radila sto na sat i vrlo često su mi moje „izmišljotine“ bile privlačnije od onoga što mi je, kao već smišljeno, bilo dostupno.

   Sećam se vremena kada su sve žene u mom okruženju bile lude za knjigama Danijele Stil. U vreme rata, na jednom od retkih dostupnih kanala, svakog vikenda uveče, emitovali bi filmove snimljene po njenim knjigama i mi bismo ih porodično gledali, na trenutke zaboravljajući sve ono što se napolju dešavalo. Uveče bi, već spremni za spavanje, sestra i ja glumili vođenje emisije u kojoj je ona bila voditelj, a ja uvek proslavljeni autor koji je govorio o svojim mnogobrojnim delima i kako je do njihovog stvaranja došlo. Vremenom sam zaboravio na tu našu naviku.

   Prvu knjigu počeo sam da pišem još u petom razredu osnovne škole. Sećam se trenutka kada sam prišao majci i rekao joj kako bih jako voleo da napišem neku svoju priču, ali da nemam vremena za to zbog školskih obaveza.

   „Kada nešto zaista voliš, uvek možeš da nađeš vremena da se tome posvetiš.“rekla mi je tada.

   Sutradan sam kupio svesku A4 formata i beskrajno motivisan krenuo da pišem običnom drvenom olovkom. Ta priča neodoljivo je podsećala na nekakvu telenovelu kojima smo u to vreme bili okruženi i koje su gotovo sve osobe koje sam poznavao pomno pratile. Moja upornost trajala je sve do druge sveske ispunjene ručno pisanim rečenicama. Onda sam na neki način prerastao priču kojom sam se bavio i lagano odustao.

   Kako sam odrastao, o pisanju gotovo da ni sa kim nisam ni razgovarao. Ljudi oko mene bili su beznadežno praktični i većina od njih nije imala ni najmanjeg interesovanja za književnost. U međuvremenu započeo sam još jednu ili dve priče, ali su se one izgubile negde na tim stazama odrastanja i traženja sebe. Plašeći se nerazumevanja od strane svoje okoline, obeshrabrio sam samoga sebe. Kada su se vremenom, posle brda pročitanih knjiga, stvari u mojoj glavi donekle iskristalisale, počeo sam da pišem o stvarima koje su me istinski zanimale i inspirisale. Svoju novu priču, sa tematikom epske fantastike, čuvao sam kao najveću moguću tajnu. Nisam želeo da bilo ko zna za moje projekte jer nikada ranije nijedan od njih nisam uspeo da privedem kraju. Manjak upornosti i strpljenja u prošlosti nije mi ulivao previše nade za budućnost. Gotovo čitavih pet godina, od kraja srednje škole pa do završne godine fakulteta, radio sam na preobimnoj priči za koju su znali samo moji petogodišnji bratanci i moja još mlađa sestričina. Njima sam svoja poglavlja prepričavao kao najzanimljivije avanture u kojima su uživali i koje su na neki način bogatile njihovo detinjstvo.

   Kada sam napisao poslednje poglavlje te knjige, u meni je proradio vulkan pomešanih osećanja. Osetio sam se ponosnim na sebe jer sam konačno istrajao, bio sam u isto vreme srećan i tužan jer se ta velika priča završila i beskrajno nervozan jer je došlo vreme da je podelim sa drugima. Još uvek se sećam kako sam prijateljima i porodici saopštio vest da sam napisao knjigu kao da se radi o nečemu tako bitnom što bi moglo da promeni naše živote. Osetio sam kako posle toga ništa više jednostavno ne može biti isto. Neiskustvo i nestrpljenje navelo me je da neobrađen rukopis odmah pošaljem retkim izdavačima koji su uopšte bili raspoloženi za bilo kakav vid saradnje sa mladim neafirmisanim autorima. Njihova odbijanja shvatio sam toliko tragično da su moji snovi neko vreme bili srušeni. U tim trenucima užasavala me je činjenica da moji snovi nikada neće zavisiti isključivo i samo od mene. Mnogo vremena bilo mi je potrebno da počnem da učim na svojim greškama i da sakupim snage da krenem da ih ispravljam.

   Iako sam neko vreme mislio da ću odustati, ideja o novoj priči nije me ostavljala na miru. Nakon što sam završio fakultet, rešio sam da joj se potpuno posvetim. Celom procesu stvaranja pristupio sam studioznije, organizovanije i trudio se da ne ponovim brzoplete greške iz prethodnih pokušaja. Posle sedam meseci redovnog pisanja rodila se priča u koju sam verovao svim srcem. Mojih nekoliko prijatelja, kojima sam konačno dozvolio da pročitaju moje delo, i ja bili smo toliko zaneseni ovom pričom da sam ponovo dozvolio sebi da pomislim kako nikakve ispravke nisu potrebne i pošaljem rukopis izdavačima. Meseci čekanja na njihov odgovor dozvolili su mi da se rasplinem i u svojoj glavi iskonstruišem uspeh koji se nikada nije ni dogodio. Negativni odgovori koji su usledili ovog puta su me potpuno slomili. Iako je moja nova priča osmišljena kao serijal od četiri nastavka, nisam video poentu u nastavljanju. Pisanje sam okarakterisao kao apsolutno gubljenje vremena. Međutim, sudbina je na svu sreću mislila drugačije.

   Posle perioda tihog negiranja i tvrdoglave rešenosti da odustanem vratio sam se napisanoj priči i začuđujuće lako uvideo stvari koje je trebalo ispraviti. Biće potrebno da prođu još tri duge godine kako bi se sve kockice konačno poklopile i kako bih najzad potpisao ugovor sa jednom manjom izdavačkom kućom. Bio je to najsrećniji događaj u mom životu (bar što se profesionalnog dela života tiče). Učestvovao sam u svakom detalju pripreme svog prvog izdanja: od lektorisanja teksta do izbora slika za grafički dizajn korice – i uživao sam u tome.

   Sve ono što je usledilo nakon objavljivanja: rasprodat prvi tiraž, ogromna podrška prijatelja i rodbine, novinski članci i potpisivanje na sajmu knjiga shvatio sam kao dodatni blagoslov. Nakon svog prvog zvaničnog intervjua, setio sam se sestrinih i svojih igrarija o izmišljenim razgovorima poznatog pisca i u tom trenutno zaista shvatio šta znači ostvariti jedan od životnih snova.

   Drugi deo mog romana trenutno je u pripremi i siguran sam da me još bitnih i velikih trenutaka tek čeka. Spreman sam da ih oberučke prihvatim.
   



Danijel Jovanović
autor serijala "Severna kapija"