Intervju sa Aslanom (kraljem Narnije)

Ja: Dragi Aslane, veliko mi je zadovoljstvo što konačno mogu da popričam sa tobom licem u lice. Moram da ti priznam da sam, kada sam već došao u određene godine, pomislio da se ovaj trenutak nikada neće desiti.

Aslan: Nadu nikada ne smemo gubiti. Stvari su moguće sve dok u njih svih srcem verujemo. I najmanje zrno sumnje može da pomrači čitavo srce.

Ja: Priznaću ti i da sam bio pomalo ljubomoran na decu koja su te u svim tom avanturama posećivala. Zašto ja nikada nisam pronašao ulaz u Narniju? Pokušavao sam više puta, ulazio sam u ormane dok je padala kiša.

Aslan: To je verovatno zato što tebi to suštinski nije bilo potrebno. Ti si svoje odgovore tokom odrastanja očigledno uspeo da pronađeš sam. Ja bih gledao na to kao na blagoslov da sam na tvom mestu.

Ja: Kaži mi, kako je to biti kralj jednog tako nepreglednog sveta kao što je Narnija? Jesu li se svi ratovi konačno okončali?

Aslan: Snositi odgovornost, ne samo za svoje postupke već i za hiljade svojih sledbenika, nekada zna da bude previše čak i za mene. Nije lako doneti pravu odluku u svakom trenutku, a u mom slučaju pogrešna odluka je nedopustiv luksuz. Srećan čovek je onaj koji može i sme da uči na svojim greškama. Mirne su stvari u Narniji ovih dana, hvala na pitanju. Prevazišli smo višedecenijske sukobe sa podanicima Bele Veštice i konačno moj narod živi u miru, te im nisam svakodnevno potreban.

Ja: Kada već pominješ Belu Vešticu, da li je Ledeno doba predstavljalo najmračniji period u istoriji Narnije?

Aslan: Nažalost, bilo je nebrojivo mnogo mračnih perioda u dugoj istoriji naše zemlje. Večita zima Bele veštice bilo je doba koga se moji sunarodnici i danas u strahu sećaju. Okovani večitim ledom, bez Božića i slobodne volje, živeli su jezivo. Bogu hvala na braći i sestrama Pevensi koji su nam pomogli da je zaustavimo.

Ja: Braća i sestre Pevensi vraćali su se u Narniju više puta od ostale dece. Da li su oni bili tvoji miljenici? I kako uopšte biraš decu iz našeg sveta kojoj otvaraš ulaz u svoj?

Aslan: Njih četvoro jesu učestvovali u nekim od najbitnijih poglavlja naše istorije i bez njihove pomoći verovatno ni plemeniti princ Kaspijan ne bi došao na vlast. Moraš da znaš da ja nemam miljenike. Ja volim ljude čija su srca čista i uvek ih rado izvodim na pravi put ukoliko su spremni da ga vide. Braća i sestre Pevensi vraćali su se u Narniju onoliko puta koliko je to njima samima bilo potrebno. Isto tako, ja ne biram decu koja dolaze u moj svet. To zapravo nema nikakve veze sa mnom.

Ja: Zašto su to uvek deca? Zašto odrasli ne mogu da pronađu ulaz u Narniju?

Aslan: Posle određenog životnog iskustva, kasno je za ono što Narnija može nekoga da nauči. Isto tako, vrlo je verovatno da većina odraslih ljudi neće poverovati u lava koji govori.

Ja: Da li si ti tako hrabar upravo zato što si lav? Logično je da su upravo lavovi kraljevi, zar ne?

Aslan: Logika u vašem svetu daleko je drugačija od one u Narniji. Eto još jednog odgovora na pitanje zašto odrasle nikada ne dolaze u moj svet. Ako smo nešto kroz ove avanture naučili to je da fizička snaga nema nikakve veze sa hrabrošću. Ja sam u svom životu upoznao zmajeve koji su bili kukavice, ali isto tako i miševe koji su bili najhrabrija bića koja su ikada prošla kroz moje trupe. Mislim da bi Ripičip svakako bio pravi primer za to. Isto to pokazali su i dabrovi kada su se suočili sa vukovima Bele Veštice. Šta tek reći o malenoj, a tako čuvenoj Lusi Pevensi?

Ja: Pričaj nam o K.S.Luisu. Kako to da je baš on zabeležio toliko priča o tebi i tvom svetu?

Aslan: Reći ću ti nešto što nikada ranije nikome nisam rekao. K.S. Luis bio je prvo dete koje je iz vašeg sveta ušlo u Narniju. Bilo je to davno, decenijama pre Bele Veštice i Pevensi braće i sestara. On je Narniji pomogao u nekim drugim avanturama i Narnija je pomogla njemu. Za njega je to iskustvo značilo toliko da je rešio da ga pretoči u priče i na taj način Narniju približi ljudima iz vašeg sveta. Ne znam kako je uvek znao gde i kada da pronađe decu koja su se iz Narnije vratila (braća i sestre Pevensi, Justus i ostali) ali je njihove avanture uvek verodostojno prenosio na papir. Ponosan sam na njega i njegov rad i na činjenicu da je ostavio večiti trag u svetskoj književnosti. Da sam ikada imao miljenike, a rekoh ti da ih nemam, to bi onda bio on.

Ja: Kako si doživeo iskustvo snimanja filmova? I kako to da je jedan kralj pristao da iz književne klasike uđe u bioskope? 

Aslan: Obično nemam sklonosti ka toj vrsti eksponiranja. U korist tome govori i činjenica da je ovo moj prvi zvanični, a vrlo moguće i jedini intervju. Pristao sam na ekranizaciju nekih priča o Narniji najviše zbog uspomene na dragog K.S. Luisa. Na taj način, čini mi se, doprineli smo da njegove priče ožive i među najnovijim generacijama. Nekada je potrebno obrisati prašinu sa korica knjige. Isto tako, dopala mi se ideja da oni koji nikada nisu kročili u Narniju sada dobiju priliku da je vide bar na velikom platnu.

Ja: Mnoge tvoje rečenice iz Luisovih priča i sa velikog platna ostale su upamćene kao mudri citati u našem svetu. Koja od njih je za tebe od posebnog značaja?

Aslan: Hrabrost, drago srce!

Ja: Zaista mi je bila neizmerna čast da razgovaram sa tobom. Ostvario si mi jedan od dečačkih snova. Reci mi, za kraj, hoće li se Narnija ponovo otvoriti?

Aslan: Njena vrata nikada nisu zaista zatvorena. Narnija je uvek tu za one kojima je potrebna. Sve što treba da znate je kada da zavirite u svoja srca. 

Danijel Jovanović