Komadići stakla

   Sat na zidu već je otkucao ponoć. Visio je tako poput iznutrice insistirajući na vremenu kao da je ono ikome više išta predstavljalo. Ivan se zatetura pri pokušaju da ustane iz fotelje. Ponovo nije uspeo da natera sebe da ranije ode u krevet. Ponovo će sutra dremati u onom ćumezu koji naziva kancelarijom i ponovo će mu ona matora krtica koju naziva šefom pridikovati, a on će se pretvarati da ga sluša. Možda ga konačno i otpuste. Nije mu bilo jasno kako su ga tolerisali svih ovih meseci. Konačno je uspeo da ustane, a prazna flaša viskija skotrljala se iz njegovog krila pravo pod sto. Pokupiće je sutra. Ili možda za tri dana. Koga je uopšte briga? 

   Dok je koračao ka spavaćoj sobi, činilo mu se da se neka senka vija po ćoškovima posmatrajući ga. Od toga ga je podilazila jeza. Znao je da halucinira, ali bi mu srce svaki put pretrnulo kada bi je krajičkom oka ugledao u tami. Ponekad je izgledala kao da pluta, kao da je sačinjena od crnih misli, tuge i vode. U krevet je pao gotovo obeznanjen, neistuširan, neopranih zuba i napola svučen. Prebacio je prekrivač preko glave i zaječao na sav glas dok je tonuo u maglovito stanje između sna i jave. Jedno od drugog gotovo da više nije ni razlikovao.

   Tup udarac u sobi pored njegove prenuo ga je iz stanja u kom se nalazio. Kapci mu se teškom mukom otvoriše, pa ponovo zatvoriše. Međutim, udarac se ponovi još nekoliko puta. U spavaćoj sobi vladala je gusta i teška tama pa mu je bilo potrebno neko vreme da razazna obrise oko sebe i izvuče se iz kreveta. Tek tada shvatio je da je zvuk lupanja drveta o pod dolazio iz dečije sobe. Srce mu na trenutak zaigra, iz njemu nepoznatog razloga. Rekao sam im stotinu puta da se ne igraju noću, pomisli čovek i konačno stiže do vrata. Hodnik mu se dva puta okrenuo oko glave dok je koračao njim. Iz dečije sobe čuli su se glasovi, a ostatak kuće bio je jezivo tih. Kao napušteno ostrvo okruženo talasima. Vrata dečije sobe bila su odškrinuta i iz njih se u hodnik probijala bledunjava svetlost. Ivan se teškim koracima primače vratima i konačno uđe unutra.

   Na sredini sobe, ispod belog snopa svetlosti koji je poput izmaglice padao sa lustera, petogodišnji dečak njihao se na drvenom konjiću čije je postolje udaralo o pod. Tu igračku kupili su mu na vašaru prošle godine. Dečak se nije smirio dok je nije dobio. Ivan se jasno sećao tog dana iako je mnoge druge u magli izgubio.

„Druže, nije vreme za toliku buku.“ rekao je smešeći se dečaku. Oči su ga pekle od svetlosti sa lustera.

„Rekla sam mu.“ dobaci devojčica iz kreveta do prozora. Slabašna svetlost obasjavala je njenu dugu kosu i knjigu bajki koju je držala. Ona se sa svojih sedam godina brinula o mlađem bratu podjednako kao i roditelji.

„Šta ti radiš sa knjigom u ovo doba?“ upita je otac iznenađeno. „Hajde, oboje odmah na spavanje. Sutra vas čeka škola.“

   Dečak nevoljno ustade sa drvenog konja i uskoči u krevet u drugom uglu sobe.

„Majka kaže da više ne moram u vrtić.“

„Gluposti!“ reče Ivan. „Kako ne moraš u vrtić? Ko će te čuvati dok smo mi na poslu?“

„Majka kaže da ona sada ima dovoljno vremena za nas.“reče dečak.

„U stvari, majka kaže da vreme uopšte ne postoji.“ ubaci se devojčica ostavljajući svoju knjigu na stočić pored kreveta.

„Majka je možda samo ljuta.“ reče Ivan. „Proći će je.“

   Čovek pažljivim korakom prvo priđe sinu, a onda i ćerki poljubivši ih u čelo i kosu. Njihovi dodiri bili su poput mesečine, neuhvatljivi i nežni. Nakon toga krenuo je ka vratima svojski se trudeći da ne posrne.

„Ostavi svetlo.“ reče mu dečak. „Bojimo se mraka“

   Ivan izađe u hodnik i konačno posrnuvši udari u vitrinu pored vrata. Uramljena slika polete na pod i staklo na njoj se razbi na komade. Nespretno ju je vratio na mesto i odvukao se do svoje sobe. Tama u njoj mu je prijala.

   U zoru ga probudi piskavi zvuk alarma. Ivan teško diže ruku i udara u sat kako bi ga ućutkao. U glavi mu sve bruji i potrebni su mu minuti da shvati gde se nalazi. Ponovo je imao jedan od onih snova, priseća se. Šta god u sebe uneo, oni nikada ne prestaju. Tera sebe da ustane i da se suoči sa još jednim danom. Na stolu, pored budilnika, stoji pogužvana i pohabana novina. Taj broj čuva već devet meseci kao nemilosrdni podsetnik da je pakao upravo ovde i sada. Sa naslovne strane posmatraju ga crna slova „Žena i dvoje male dece poginuli u stravičnoj saobraćajnoj nesreći.“ Ispod toga, sitnijim slovima písalo je: “Auto sleteo sa puta i završio na dnu jezera.” Brujanje u glavi pomaže mu da se ni u šta ne udubljuje, da ne razmišlja. Ustaje iz kreveta mehanički.

   Prvo što je primetio, bila su dva mokra otiska ženskih stopala na tepihu pored kreveta. U glavi mu se iznenada razbistri. U hodniku komadići stakla bili su rasuti po podu. Presijavali su se na jutarnjoj svetlosti poput oštrih zuba spremni da ugrizu. Prišao je vitrini i uzeo ram sa slikom u ruke. Iza ispucalih linija i oštrih ivica, posmatrala su ga četiri nasmejana lica. Jedno od njih bilo je njegovo, ili bar odraz nečega što je njega nekada predstavljalo.

   Skrenuo je pogled ka jezivo praznoj dečijoj sobi. Na sredini prostorije, obasjan bledom svetlošću sa lustera, stajao je mali drveni konj. Oko njega, po drvenom podu, razlivala se mala bara mutne vode.

Danijel Jovanović